Film „Poslednji tango u Parizu“, koji je 1972. godine režirao Bernardo Bertoluči, postao je jedno od najkontroverznijih dela svetske kinematografije. Glavne uloge tumačili su tada već proslavljeni Marlon Brando i tek devetnaestogodišnja Marija Šnajder, mlada glumica koja je bila na početku karijere.
Dok je film ostavio snažan trag u istoriji umetnosti, njegova pozadina nosi priču o bolu, manipulaciji i dugotrajnoj traumi, posebno za Mariju.
- Naizgled, odnos između Branda i mlade glumice bio je profesionalan, ali su iza kulisa postojale velike tenzije i neravnoteža moći. Brando, tada u svojim kasnim četrdesetim, bio je svetska ikona i simbol glumačke veličine, dok je Marija bila tinejdžerka na pragu života i karijere, nesigurna i ranjiva. U takvoj dinamici bilo je jasno ko ima autoritet. Kasnije je priznala da je na setu često bila uplašena i da se osećala kao deo mašinerije u kojoj nema pravo glasa.
Najveći skandal vezuje se za čuvenu scenu silovanja sa puterom, koja nije postojala u originalnom scenariju. Osmislili su je Bertoluči i Brando u poslednjem trenutku, odlučivši da je snime bez prethodnog znanja Marije. Tek kada su kamere bile spremne, rekli su joj šta će se dogoditi. Bila je stavljena pred svršen čin, bez mogućnosti da odbije. U jednom intervjuu, Marija je iskreno rekla: „Scena nije bila u scenariju. Rekli su mi neposredno pre snimanja. Marlon je pokušavao da me umiri govoreći da to nije stvarno, ali moje suze bile su stvarne. Osećala sam se silovanom pred kamerama.“ Osećaj izdaje i poniženja pratio ju je decenijama i obeležio ceo njen život.
Posle premijere, Marija je preko noći postala slavna, ali ta slava imala je strašnu cenu. Ljudi su je poistovećivali sa likom iz filma, često je vređali i ophodili se prema njoj kao prema junakinji koju je tumačila. Sama je priznala da je takva vrsta „slavne stigme“ bila zastrašujuća i nepodnošljiva, naročito jer nije imala zaštitu ni iskustvo da se sa tim nosi. Taj pritisak ostavio je dubok trag u njenoj psihi i gurnuo je u svet poroka.
Da bi pobegla od osećaja bola i praznine, Marija se okrenula heroinu i životu punom žurki. Droga je bila njen način da potisne traumu, ali ju je istovremeno gurala sve dublje u krizu. Njena karijera, koja je mogla da bude velika i blistava, bila je obeležena borbom sa zavisnošću i stalnim pokušajima da se nosi sa posledicama onoga što je proživela tokom snimanja filma.
- Marlon Brando je kasnije priznao da mu je žao što je Marija povređena, ali je istovremeno dodao da je sve to bila „umetnička odluka“. Takva izjava šokirala je mnoge i otvorila pitanje granica umetnosti – koliko daleko glumci i reditelji smeju da idu i da li je ikakva umetnička vrednost vredna uništenja nečijeg dostojanstva i života. Sam Bertoluči je kasnije priznao da je želeo da Marija bude ponižena i da zaista oseća bes, jer je smatrao da će tako scena izgledati realnije. Ali dok je on u tome video tehniku, za Mariju je to bilo trajna rana i izdaja.
Tokom godina, njena ispovest postala je simbol borbe protiv zloupotreba u filmskoj industriji. Mnoge glumice širom sveta prepoznale su u njenom iskustvu sopstvene strahove i nepravde. U eri pokreta kao što je #MeToo, slučaj Marije Šnajder često se navodi kao primer manipulacije, nedostatka saglasnosti i zloupotrebe moći.
Nažalost, Marija se nikada u potpunosti nije oporavila. Iako je nastavila da glumi i ostvarila nekoliko značajnih uloga, nikada nije uspela da se oslobodi tereta koji je film „Poslednji tango u Parizu“ stavio na njena leđa. Preminula je 2011. godine, ali je njena ispovest ostala kao opomena i svedočanstvo šta se dešava kada umetnost postane izgovor za zlostavljanje.
Na kraju, priča o Mariji Šnajder i Marlonu Brandu nije samo priča o jednom filmskom klasiku. Ona je podsećanje na granice između umetnosti i etike, na to kako se mlada devojka našla u svetu u kojem su tuđi izbori uništili njen život. „Poslednji tango u Parizu“ zauvek će ostati deo filmske istorije, ali ono što se dogodilo iza kamera mnogo je važnije – dokaz da ljudsko dostojanstvo nikada ne sme biti žrtvovano u ime umetničke „istine“