Danas Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju dan posvećen svetim mučenicima Anikiti i Fotiju, kao i mnogim drugim hrišćanima koji su zajedno s njima stradali zbog svoje nepokolebljive vere u Hrista. Njihova priča potiče iz vremena cara Dioklecijana, poznatog po surovim gonjenjima i stradanju hrišćana.
Predanje govori da je Dioklecijan došao u grad Nikomidiju sa jasnom namerom – da uništi hrišćane i izbriše tragove njihove vere. Mučenja su bila strašna i nemilosrdna, ali se tada pojavio sveti Anikita, jedan od uglednih ljudi toga grada, i sa neverovatnom hrabrošću pred carem ispovedio svoju veru u Isusa Hrista. On nije krio da veruje u Boga koji se ovaplotio radi spasenja čovečanstva i otvoreno je rekao da su paganski idoli samo „gluvo i nemo kamenje“, nedostojno čoveka koji ima razum i srce.
- Car se, čuvši ove reči, silno razgnevio i naredio da mučenici budu podvrgnuti strašnim mukama. Anikiti je najpre odsečen jezik, ali, kako svedoči predanje, silom Božjom on je nastavio da govori. Ljudi su se divili jer i bez jezika nije prestajao da ispoveda Hrista. U pokušaju da ga uništi, car je naredio da na njega puste lava, ali se desilo čudo – lav se umiljavao oko mučenika i nije mu naneo nikakvo zlo.
U tim trenucima srušio se i hram posvećen Herkulu, što je narod doživeo kao znak da su hrišćani zaista pod Božjom zaštitom. Tada se na scenu pojavljuje sveti Fotije, rođak Anikitin, koji je gledao sva ova čudesa. On prilazi i ljubi Anikitu, pred svima objavljujući da i sam veruje u Hrista. Njegove reči bile su snažne: „O idolopokloniče, postidi se, bogovi tvoji su ništavilo!“ Dioklecijan je odmah naredio da Fotija pogube, ali se dogodilo još jedno čudo – dželat koji je podigao mač da ga ubije iznenada je udario samog sebe i pao mrtav.
Mučenici su potom bačeni u tamnicu, gde su proveli tri godine u teškim uslovima. Nakon toga izvedeni su pred narod i bačeni u usijanu peć. Ali ni tada nisu bili sami – mnogi drugi hrišćani, među kojima je bilo i muškaraca, žena i dece, svojevoljno su ušli u oganj zajedno s njima. Njihove molitve čule su se iz plamena dok su zahvaljivali Bogu što su dobili priliku da stradaju mučeničkom smrću i na taj način potvrde svoju veru. To se dogodilo oko 305. godine.
Sveti Anikita i Fotije zauvek su ostali primer nepokolebljive vere, a njihova imena se i danas prizivaju u molitvama, posebno prilikom jeleosvećenja i vodoosvećenja. Vernici ih smatraju zaštitnicima koji posreduju pred Bogom u trenucima bolesti i potrebe. Njihov život i stradanje svedoče da ni najteža iskušenja ne mogu pokolebati one koji su svoju veru zasnovali na istini i ljubavi Božjoj.
Na ovaj dan u crkvama i domovima vernika izgovaraju se reči molitve, koje podsećaju na hrabrost i snagu svetih mučenika:
- „Mučenici Tvoji, Gospode, u stradanju svome primili su nepropadljivi venac od Tebe, Boga našega. Jer imajući pomoć Tvoju, pobedili su mučitelje, a razbili nemoćnu drskost demona. Njihovim molitvama spasi duše naše.“
Ove reči nose duboko značenje – mučenici su svojim stradanjem pokazali da smrt nije kraj, već put ka večnom životu. Njihova pobeda nije bila u telesnoj snazi, već u duhovnoj veri, koja je bila jača od carskih mučenja, ognja i mača.
Danas, kada se u crkvama obeležava njihov spomen, vernici pale sveće i mole se za zdravlje, mir i spasenje svojih duša. Ovaj praznik je podsetnik da vera zahteva hrabrost, ali i da donosi utehu i snagu u trenucima kada se čini da su sve sile protiv čoveka. Anikita i Fotije ostaju svetionici u istoriji Crkve, ljudi koji su pokazali da istinska ljubav prema Bogu može savladati čak i smrt.
Njihova žrtva i danas inspiriše vernike da istraju u veri, da ne pokleknu pred teškoćama i da znaju da nijedna muka na ovom svetu nije veća od Božje milosti i nagrade koja čeka one koji Mu ostanu verni do kraja.