U današnjem članku govori se o životu čoveka čija je sudbina toliko dramatična da bi i najmaštovitiji scenaristi teško mogli osmisliti priču sličnu njegovoj.
- Dragoljub Blagojević, rođen kraj Doboja, već u ranom detinjstvu bio je otrgnut iz toplog doma i majčinog naručja zbog ratnih strahota. Kao dvogodišnji dečak preživeo je ustaški pokolj i logor u Gradiški, a kasnije je, kroz usvajanja i odbacivanja, domove i sirotišta, odrastao bez prave istine o sebi. Tek u dvadesetoj godini saznao je ko je zapravo i šta se dogodilo njegovoj porodici.
Njegova majka Marica tragično je izgubila život u pokušaju da pobegne s decom iz sela pogođenog ustaškim napadom 1941. godine. Pronađena je mrtva, dok su deca nestala bez traga. Otac Blagoje, verujući da su i mali Dragoljub i njegova sestra Dragica ubijeni, na spomenik svojoj supruzi uklesao je i njihova imena. Međutim, sudbina je imala drugačiji plan. Dragoljuba je u logoru u Gradiški usvojila mlada muslimanka Vahida Sinanović, koja mu je dala ime Omer. Ona ga je odgajala neko vreme, ali kada se ponovo udala, njen drugi muž nije želeo da odgaja usvojenika, pa je dečak vraćen u sirotište.
Tako je Dragoljub, pod imenom Omer, lutao kroz razne domove – u Bijeljini, Kiseljaku, Modriči i na kraju u Tešnju. Tamo je došao potpuno zapušten, prljav i u staroj odeći, ali su ga ubrzo sredili i dali mu priliku da završi osnovnu školu. Nastavio je školovanje u srednjoj ekonomskoj školi, a kasnije je dobio posao u Narodnoj banci u Doboju. Uprkos prividno sređenom životu, u njemu je stalno postojala sumnja da njegov identitet nije pravi, da njegovo poreklo krije tajnu.
Pred odlazak u vojsku odlučio je da istraži svoje poreklo. Pomoć je potražio od novinara Duška Paravca, kojem je ispričao svoje sećanje na detinjstvo i dao fotografiju. U oktobru 1963. godine u listu Oslobođenje izašao je tekst pod naslovom “Omer traži svoje ime”. Članak je izazvao veliko interesovanje javnosti, a najvažnije – stigao je do njegovog oca.
- Blagoje Blagojević, kada je pročitao članak, odmah je posumnjao da je u pitanju njegov davno izgubljeni sin. Ubrzo se organizovao susret. Dragoljub, tada još uvek poznat kao Omer, doživeo je trenutak koji će zauvek promeniti njegov život. U kancelariju u kojoj je radio došla je grupa ljudi predvođena njegovim ocem. Prvi trenuci susreta bili su puni tišine i nesigurnosti, ali onda je prepoznat znak sudbine – poseban beleg na telu i dva zavrtnja na glavi, detalje koje je zapamtila žena iz porodice, i koji su potvrdili da je on zaista izgubljeni sin.
Emotivni susret s ocem i saznanje da ima sestru i proširenu porodicu bio je početak njegovog povratka pravom identitetu. Da bi potpuno uklonio svaku sumnju, odlučio je da potvrdi svoje poreklo i zvanično. Na ispitivanju u Kriminalističkom zavodu u Zagrebu ustanovljeno je da postoji više od devedeset procenata poklapanja između njega i njegovog oca. Time je Dragoljub, nekadašnji Omer, zvanično vratio svoje pravo ime i mesto u porodici.
Život mu je, ipak, ostavio duboke tragove. Prošao je kroz patnju, gubitke i neizvesnost, ali je uspeo da pronađe svoj identitet i ponovo izgradi porodicu. Oženio se, dobio dvoje dece i kasnije unuke. O svom životu napisao je knjigu “Od Omera do Dragoljuba”, želeći da ostavi svedočanstvo o snazi sudbine i neverovatnim putevima koje život može da odvede čoveka. Njegova priča postala je inspiracija i za dokumentarni film “Ne plači majko”, koji je prikazan u Doboju, gde je Dragoljub stajao rame uz rame sa svojom porodicom i bližnjima.
Sudbina Dragoljuba Blagojevića ostaje primer kako se i u najmračnijim vremenima može pronaći tračak nade. Izgubljen kao dete, pronađen kao odrastao čovek, on je dokaz da istina uvek pronađe put, ma koliko bila skrivena. Njegova životna priča nije samo svedočanstvo o stradanju jednog naroda, već i o upornosti čoveka da pronađe sebe i svoje korene.