U današnjem članku prenosim priču jedne žene koja je gotovo dve decenije svog života provela na reci, radeći na brodu koji je neprekidno plovio kroz razne evropske zemlje.
- Njeno iskustvo obiluje zanimljivim detaljima i slikama iz svakodnevnog života na vodi, ali i jednom posebnom praksom koja ju je pratila gotovo isključivo na jednom mestu – u Beogradu. Upravo taj kontrast između evropskog reda i domaće nepisane tradicije čini njenu ispovest toliko upečatljivom i jedinstvenom.
Verica, kako se predstavila, opisuje da je tokom sedamnaest godina rada na brodu upoznala i videla mnogo toga – od malih pristaništa u selima na Dunavu do velikih luka u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj i Rumuniji. Ipak, ono što je posebno izdvojila, jeste situacija koja se iznova ponavlja kada brod uplovi u Beogradsku luku. Za razliku od ostalih evropskih gradova gde se poštuju jasna pravila i procedura, ovde stvari funkcionišu po drugačijem ključu.
Kako kaže, čim se brod približi obali i usidri, svi članovi posade već znaju šta ih čeka. Bez poklona nema mira. To je postalo pravilo koje niko i ne dovodi u pitanje. Spremanje kesa sa raznim sadržajem – od flaša rakije i viskija, preko domaćih kolača koje kuvar pripremi, pa do kafe i cigareta – postaje rutinska scena. Čitav brod se u tim trenucima pretvara u neku vrstu male manufakture, gde svako zna svoj zadatak. Neko donosi piće, neko pakuje, a neko zapisuje kratke poruke kao “pozdrave” za čuvare.
Za razliku od Beograda, u zemljama poput Nemačke ili Austrije, kako kaže Verica, takva praksa je nezamisliva. Tamo vladaju striktna pravila, formalnosti su jasne, i nikome ne pada na pamet da ubrzava proceduru kesom punom darova. U tim državama zakon i red imaju primat, dok se u Srbiji stiče utisak da bez nepisanog dogovora ništa ne može da se završi.
- Najviše je pogađa činjenica da se sve odvija otvoreno, bez ikakvog skrivanja. Čuvari su ti koji određuju šta žele, a posada dobro zna kome se šta dopada. Neko preferira viski, neko domaću rakiju, neko određenu marku cigareta. To više nije ni klasičan oblik mita, već ustaljena tradicija koja se podrazumeva.
Strancima u posadi ovakve scene teško padaju. Navikli su da sve funkcioniše po pravilima i da papirologija ima poslednju reč. Zato se često i obraćaju Verici s pitanjem: “Zašto mi ovo radimo? Zar nije dovoljno da predamo dokumenta” Ona, pomalo sramežljivo, odgovara: “Dobrodošli u Srbiju, ovde drugačije ne ide.” Upravo taj osećaj sramote pred strancima jedan je od najtežih aspekata njenog iskustva, jer im na neki način mora objašnjavati nešto što ni sama ne može u potpunosti da opravda.
Tokom svih godina na reci, Verica je videla bezbroj luka i doživela različite situacije. Ipak, ovakav običaj, gde ceo brod zna da se pri pristajanju moraju pripremati pokloni, zabeležila je samo u Beogradu. To iskustvo je toliko specifično da ga, kako kaže, nigde drugo nije imala priliku da doživi.
Njenom pričom se provlači jedan važan zaključak – dok ostatak Evrope funkcioniše kroz uredne procedure i službena pravila, kod nas još uvek opstaju obrasci koji se više oslanjaju na tradiciju i nepisane dogovore nego na zakon. To, nažalost, stvara osećaj da su poštovanje pravila i red sekundarni, dok se neformalna davanja podrazumevaju.
Veričina ispovest tako postaje simbol šireg problema. Ona ne govori samo o iskustvu jedne žene sa broda, već o društvenoj slici u kojoj se jasno vidi razlika između Evrope i Balkana. Njen osećaj nelagode, ali i nemogućnost da stvari promeni, odražavaju jednu realnost u kojoj su navike i običaji jači od službenih procedura.
- Ova priča nije samo zanimljiv opis života na brodu, već i podsećanje na to koliko su sistemi vrednosti različiti od zemlje do zemlje. Za jedne je nezamislivo da se posao ne završi bez poklona, dok je za druge upravo obrnuto – nezamislivo je da se uopšte pominje nešto slično.
Na kraju, Verica zaključuje da nema te reke ni luke koju nije upoznala, ali da nigde, baš nigde, nije doživela scenu kakvu viđa u Beogradu. Ta specifičnost Beogradske luke za nju je ostala kao pečat dugogodišnjeg rada i sećanje koje će je uvek podsećati na razliku između evropskog reda i našeg mentaliteta.