U današnjem članku govorićemo o životnoj priči porodice Cvetković iz Leskovca, čija sudbina poslednjih godina izaziva nevericu i šok u celoj Srbiji.
- Ovo je priča o roditeljskoj požrtvovanosti, dugogodišnjem radu u inostranstvu i ogromnoj želji da se deci obezbedi sigurnost i bolja budućnost, ali i o nezahvalnosti koja je razorila porodicu i ostavila trag bola na jednoj majci u poznim godinama.
Porodica Cvetković provela je više od četiri decenije u Nemačkoj, mukotrpno radeći i odričući se mnogih trenutaka sa svojom decom. Njihova odluka da odu iz Srbije bila je motivisana željom da sinovima i ćerki pruže život bez oskudice. Deca su ostala u domovini, pod brigom bake i deke, dok su roditelji slali novac i redovno dolazili kada su mogli. Njihova žrtva bila je ogromna – odricali su se vlastitog mira kako bi deci obezbedili kuće, stanove, automobile i bogat miraz.
Kada su deca odrasla, roditelji su uložili sve što su imali – sinovima su sazidali raskošne kuće i kupili stanove na crnogorskom primorju, a ćerki obezbedili vredne poklone za udaju. Sve je izgledalo kao ostvarenje sna. Porodica je živela u izobilju, a ljubav se činila postojanom. Međutim, nakon smrti S. Cvetkovića, pater familiasa, idila se raspala. Njegova supruga ubrzo je shvatila da će sve što su gradili preći u ruke sinova, jer je potpisan ugovor o doživotnom izdržavanju koji je nju potpuno isključio iz nasleđa.
Advokati i socijalni radnici bili su zatečeni činjenicom da u ugovoru nije spomenuta supruga, iako je imovina stečena u braku. To je ostavilo utisak nepravde i nelogičnosti. Sama žena tvrdila je da nikada nije čula od muža da je takav dogovor napravljen, niti da bi mogao da je ostavi bez ičega. Verovala je da je došlo ili do manipulacije zbog njegovog stanja, jer je bolovao od demencije, ili čak do falsifikata potpisa.
- Ostala je bez ikakve sigurnosti u kući koju su zajedno gradili. Sinovi i snahe počeli su da je tretiraju kao suvišan teret. Umesto poštovanja i zahvalnosti, dobila je uvrede, zabrane i poniženja. Snaha i unuk nisu joj dozvoljavali ni da slobodno koristi kuću, već su je zatvorili u jednu sobu i donosili joj hranu kao da je neželjeni gost. Noćni kašalj i bolesti koje su je mučile postale su povod za stalne svađe i uvrede. Situacija je otišla toliko daleko da je i unuk podigao ruku na nju, što ju je slomilo do krajnjih granica.
- Na sopstvenoj koži je doživela da sinovi, kojima je sve pružila, sada traže da napusti dom i odu u starački dom. Kada se usprotivila, objašnjavali su joj da nema prava ni na jednu stvar, jer je sve “njihovo”. Čak joj je mlađi sin rekao da i garderoba na njoj pripada njima. Suočena sa surovom istinom i ugovorom kojim je sve preneto sinovima, izgubila je osećaj pripadnosti i dostojanstva. Njene nemačke penzije nisu stizale redovno, pa je i finansijski postala zavisna od drugih.
Nakon brojnih svađa i pritisaka, sinovi su je na silu smestili u dom za stare. Tamo se, međutim, nije dugo zadržala – ćerka ju je uzela kod sebe i pružila joj utočište. Ipak, majka se osećala kao teret, jer ćerka mnogo radi, a unuci i zet morali su da brinu o njoj. Uprkos tome, samo je ćerka pokazala istinsku zahvalnost i brigu, dok sinovi više ne razgovaraju ni sa njom ni sa sestrom.
Starica sada dane provodi u suzama, bolesna i slomljena, pitajući se kako je moguće da deca, za koju je živela i radila, postanu njeni najveći neprijatelji. Njene reči odražavaju duboku bol: kuće, nameštaj, posteljine i sve što je donosila iz inostranstva sada su daleko od nje, dok ona leži u tuđem krevetu i oseća da više ništa nije njeno. Bogatsvo koje je sticala svojim rukama ne donosi joj utehu, već podsećanje na nepravdu i izdaju.
Njena ispovest završava se gorkim priznanjem da su je sopstveni sinovi „izbacili na ulicu“, ostavljajući joj samo lične stvari. Kao da je bila predmet koji se može odbaciti kada postane suvišan. Danas jedino nalazi utehu u ćerki i njenoj porodici, iako i dalje nosi težak teret tuge i stida.
Sudbina porodice Cvetković ostaje kao opomena koliko nezahvalnost i pohlepa mogu razoriti porodicu, i kako roditeljska ljubav, ma koliko bila bezuslovna, ponekad naiđe na zid sebičnosti i hladnoće. Ono što je trebalo da bude mirna starost pretvorilo se u borbu za dostojanstvo i pravo na dom u kojem je ostavila srce.