U današnjem članku želim da vam prenesem ispovest jedne žene iz Hrvatske, koja je nakon teške životne situacije ostala ne samo sa fizičkim, već i sa dubokim emocionalnim ožiljcima.
- Njeno ime je Sonja, a priča koju je podelila odjekuje u mnogim srcima, jer se dotiče pitanja roditeljstva, porodičnih odnosa i onog osećaja praznine koji nastaje kada očekivana ljubav i briga izostanu.
Sonja je doživela težak pad koji je rezultirao višestrukim prelomima. Posledica toga bila je da je punih šest nedelja bila prikovana za krevet, nesposobna da sama zadovolji i najosnovnije potrebe. U tom periodu nije je posetila nijedna od njenih ćerki, iako obe rade kao medicinske sestre u inostranstvu. Očekivala je da će barem jedna od njih uspeti da organizuje vreme i dođe, makar za vikend, ali umesto fizičke pomoći i utehe, doživela je teško razočaranje koje joj je ostavilo duboku ranu na srcu.
Ono što Sonja dodatno naglašava jeste da ona i suprug nikada nisu decu doživljavali kao slučajnost. Deca su bila željena, a oni su tokom celog života ulagali u njihovo detinjstvo, obrazovanje i sigurnost. Nisu štedeli ni ljubavi ni pažnje, trudili su se da im obezbede toplinu doma i podršku baka i deka. Sve odluke donosili su vođeni mišlju da im pruže što bezbrižniji život, bez fizičkog kažnjavanja i ograničavanja. Uprkos svemu, sada, kada im je pomoć najpotrebnija, osećaju se potpuno ostavljeno.
Ćerke su, dodaje Sonja, izabrale život u inostranstvu, gde su zasnovale svoje porodice. Vremenom je postalo jasno da su gotovo u potpunosti zaboravile na roditelje. Njihovi dolasci u Hrvatsku vezani su uglavnom za prijatelje, dok su posete roditeljima i baki postale usputne i retke. Čak je i starija ćerka otvoreno rekla da nema interesa da dolazi u Hrvatsku. Posebnu bol Sonja oseća zbog činjenice da sa unucima nema nikakvu povezanost – oni su njima stranci, baš kao što su i Sonja i njen suprug unucima.
- U trenucima slabosti i bolesti, Sonja se često pita zašto je punih 25 godina ulaganja i odricanja završilo tako. Deca su, kaže, velika emotivna i finansijska obaveza, a sada, pred penziju, ona i suprug su suočeni s istinom da su sami u starosti. Sve što mogu obavljaju sami, a ono što ne mogu, moraju platiti drugima. Osećaj da nema nikoga ko bi im pritekao u pomoć, naročito u teškim situacijama, čini svakodnevicu još tužnijom.
- Posebno je bolno sećanje na onih šest nedelja posle nesreće. Sonja opisuje kako je od ranog jutra do kasnog popodneva ležala nepokretna, bez vode, hrane i mogućnosti da ode do toaleta, čekajući da se suprug vrati s posla. To je period u kojem je, kako kaže, shvatila da su ćerke okrenule leđa i da na njih više ne može računati.
Danas, i ona i njen suprug osećaju duboko razočaranje. Telefonski razgovori koje povremeno vode sa ćerkama svode se samo na opšte teme, jer se boje da bi otvoreniji razgovori mogli dovesti do još većeg udaljavanja. Ne traže od svojih ćerki finansijsku pomoć – za to su se pobrinuli sami. Ono što žele jeste ono što su oni nekada osećali prema svojim roditeljima i precima – poštovanje, zahvalnost i briga. Umesto toga, ostala je praznina.
Sonja priznaje da zbog svega toga počinje da razume ljude koji odluče da nemaju decu. Njeno iskustvo naučilo ju je da roditeljstvo ne mora uvek da znači sigurnost u starosti. Ona smatra da su današnje generacije, kako kaže, razmažene, jer su odrasle u obilju i nisu morale da se bore za osnovne stvari. To je, prema njenom mišljenju, dovelo do nezahvalnosti i manjka poštovanja. Naviknuti da sve dobijaju odmah i bez truda, mladi često ne umeju da cene ono što im je dato.
Priča gospođe Sonje otvara jedno od najtežih pitanja – da li roditeljska ljubav i žrtva uvek rađaju zahvalnost i bliskost? Njeno iskustvo pokazuje da odgovor nije uvek potvrdan. Iako je uložila sve što je mogla u svoju decu, sada se suočava sa usamljenošću i osećajem izdaje. To je priča o majci koja je dala sve, a zauzvrat dobila tišinu i ravnodušnost.
Na kraju, ostaje gorka istina da ponekad ni najiskrenija ljubav i predanost ne garantuju bliskost u starosti. Sonja svojim rečima poručuje da roditelji treba da budu svesni da se životni putevi ne odvijaju uvek onako kako se nadaju, a da generacije koje dolaze možda neće nositi iste vrednosti kao one prethodne. I baš u tome leži težina njene priče – u bolnom saznanju da su deca kojoj je dala srce i mladost, postala stranci koji su zaboravili na svoje korene.