Još u osnovnoj školi redovno sam se pridruživao aktivnim organizacijama vezanim za prirodu, kao što su „Mladi gorštaci“, planinari ili izviđači. Na jednom od pohoda na „Kadinu česmu“ udaljenu desetak kilometara, neposredno pre nego što smo krenuli, prišao nam je Mihajlo, službenik opštinskog komiteta, i rekao da će nam se drug Majo pridružiti negde usput.
- Nastavio je pričom o strogoj, gotovo vojničkoj disciplini i pravilima ophođenja sa tako važnim partijskim funkcionerom. Sa velikim ponosom, uzbuđenjem, ali i strahom, pamtio sam svaku reč u nadi da mi se neće obratiti jer sam bio najmlađi i mogao bih se zbuniti od nervoze i napraviti greške koje bi mi bilo teško oprostiti. Dok su mi oči upijale lepotu guste majevičke šume, a misli lutale dečjom maštom, odjednom je sa vrha kolone dopro šapat:
„Majo…“Brzo sam zakopčao dugmad na svojoj vojničkoj košulji dva broja većoj, privezao torbu na leđa i prilagodio korake na dva metra od osobe ispred mene. Tišina je pala nad šumom. Diskretno sam pokušavao da nešto vidim istežući vrat na jednu pa na drugu stranu. Na zabačenoj raskrsnici pojavio se Lend Rover sa belim slovima „Milicija“. U hladu drveća stajala je grupa milicionera i još četvorica muškaraca srednjih godina, među kojima sam pokušao da prepoznam narodnog heroja Cvijetina Mijatovića Maju.
„Grupna pauza! Mirno!“Nakon nekoliko koraka, naš vodič se zaustavio i povišenim glasom iznosio izveštaj. Ali ga je Majo prekinuo, rukovao se sa njim, a zatim pitao da li smo umorni i predložio pauzu. Svi su ga posmatrali sa poštovanjem, niko nije pomislio da sedne. Prišao je nekima od nas i postavljao pitanja da razbije nervozu.
- Prišao mi je, stavio ruku na rame i pitao da li sam najmlađi. Rekao sam jasno svoje ime i da jesam. Namrštio je obrve i pitao da li su moji Simikići iz Labučke. Potvrdio sam, a on je ispričao o dedi Iliji, komunisti koji su ga ustaše obesile 1941. godine. Zatim je govorio o važnosti pravilnog obrazovanja socijalističke omladine, budućnosti revolucije i slobode.
Nikada mi nije bila bliska njegova ideologija, ali sam ga poštovao zbog priča o njegovoj pomoći ljudima iz ovog kraja, oko univerziteta, napredovanja, i kontakata sa vlastima. Pričalo se da je zahvaljujući njemu izgrađen hotel, fabrika i motel u ovom kraju. Često je dolazio u lov i družio se sa poznatim ličnostima iz politike, sporta i glume.
Majo je bio u braku sa dve glumice. Prva žena, Sibina, šesnaest godina mlađa, preminula je u saobraćajnoj nesreći. Sa njom je imao dve ćerke. Nakon gubitka, oženio se Mirom Stupicom, što je bio početak njihove uspešne zajednice: ona na sceni, on u politici, do vrha države posle Titove smrti.
Devedesetih, Goran me je pozvao da mu pomognem sa nečim tajnim i ispričao mi o Maji i njegovoj porodici u Vukosavcima. Njegove ćerke bile su bolesne, Majo je davao mnogo novca za lečenje. Pričao je o lovu na jelena i važnosti odnosa prema životinjama, a ja sam posmatrao jelenove oči i osećao nelagodu.
Kasnije sam posetio motel i sedeo sa Majo. Pitao sam ga o njegovom detinjstvu i političkom putu. Ispričao mi je o teškom životu, rudaru ocu, školovanju, i članstvu u Komunističkoj partiji. Takođe je pričao o borbi sa Staljinom i susretu u SSSR-u, o opasnosti koju su nosile diplomatske misije, i o strogom oficiru koji je ubijen na lovu.
Pitao sam ga da li je znao da će biti likvidiran. Rekao je da jeste i da je to bila odluka partije. Na kraju našeg razgovora, Mira Stupica je upala ljutito i prekinula razgovor, vraćajući nas u stvarnost.