Nakon što je izgubila životnog partnera i supruga Sašu Popovića, Suzana Jovanović po prvi put odlučuje da progovori javno o svemu što proživljava.U nastavku članka pročitajte štaje sve to Sašina udovica iznela.
Nakon gubitka svog supruga, Saše Popovića, Suzana Jovanović po prvi put je otvoreno progovorila o najintimnijim trenucima koje proživljava – bolu, sećanjima, ali i snazi koju crpi iz vere i ljudi oko sebe. Ova ispovest svedoči o ljubavi koja nije nestala s nečijim odlaskom, već nastavlja da živi kroz uspomene i tišinu doma koji je godinama bio ispunjen zajedničkim snovima.
- Suzana je istakla koliko joj znači što je njihova životna borba bila plodonosna i čista. Otkrila je da su Lepa Brena i Boba Živojinović dobili nazad sav novac koji su uložili, ali i da je Sale više nego pošteno to „vratio“ – ne samo kroz brojke, već kroz rad, posvećenost i stvaralaštvo. Njegova predanost poslu nije jenjavala ni u noćnim satima. Čak i u tišini, kad bi se svetla ugasila i svi u kući zaćutali, on bi sedeo u mraku, razmišljajući o novim idejama – za Grand show, Zvezde Granda, o tome kako sve da unapredi. Bio je vizionar, čovek koji nije samo stvarao emisije, već i usmeravao umetnike, savetovao ih da ulažu pametno, da čuvaju ono što imaju. Nije mislio samo na posao, već i na ljude.
Na pitanje o tome koliko je Brena bila uključena u kreativni deo posla, iskreno je priznala da ne zna u detalje. Sastanaka je bilo, razgovora svakako, ali je na kraju Sale bio taj koji je donosio ključne odluke, jer je najbolje znao šta publika želi, šta je duša naroda i kako to pretočiti u televiziju koja će trajati.
Ipak, u razgovoru se otvorila i ranjivost – Brena, iako je bila prisutna na komemoraciji i sahrani, nije došla u Suzaninu kuću nakon Saletove smrti. Suzana nije tražila objašnjenje, ali je priznala da je to boli. Ne iz ogorčenosti, već kao čovek kome nedostaje ljudska bliskost u najtežim trenucima. Naučila je da više ne očekuje ništa od drugih, jer je vreme, kako kaže, postalo takvo – svako gleda svoje, a čovek se prepušta sebi i tišini koja ostane.
- Bez obzira na sve, ističe da joj novac ne treba, ali ono što nedostaje su reč, prisutnost i razumevanje. Nekada je dovoljno da neko dođe, popriča s vama, da se seti da ste tu. Ipak, nije sama – ima nekoliko ljudi iz sveta estrade koji joj redovno pišu. Izdvojila je Tanju Savić, Milicu Pavlović, Milicu Todorović, i posebno Jelenu Karleušu, koja joj bez ustručavanja nudi pomoć, razumevanje i podršku.
Danas, mir joj je najvažniji. Kaže da je snagu pronašla u veri, kroz liturgije, post i pričešće. Ti trenuci duhovnog mira pomogli su joj da se pomiri s gubitkom i da ga nosi dostojanstveno. Smatra da je sa Sašom otišla čitava epoha, ne samo njena lična, već i deo jedne ere u muzici i televiziji koju su zajedno gradili.
Na pitanje da li bi Sale oprostio Breni što nije došla, s osmehom i tugom u glasu rekla bi da bi on samo odmahnuo rukom i rekao: „Pusti to… daj neko drugo pitanje.“ Bio je takav – nikada nije zamerao, sve je prepuštao višim silama. I upravo u toj jednostavnosti leži njegova veličina.
Na kraju, sa suzama u očima, ali i s ponosom, kaže da je ono najlepše što joj se dogodilo u životu bio baš on – Saša Popović. Nisu ga delile etikete, bio je muž, otac, prijatelj i oslonac. Gledao je njenu decu kao svoju, nikada ih nije razdvajao. S njim je provela gotovo tri decenije – ispunjenih ljubavlju, zajedništvom i podrškom. Njihova priča je priča o ljubavi koja ne zna za kraj, o vezi koja nije prestala da postoji sa poslednjim dahom.
Iako je ostala bez njega, ostala je sa sećanjima koje niko ne može da joj uzme. Ta sećanja je i danas hrane, daju snagu da nastavi dalje, jer zna da je imala nešto što mnogi nikada ne dožive – pravu ljubav, duboko poštovanje i život uz čoveka koji je voleo iskreno, tiho, celim bićem.