Josip Pejaković jedan od najuticajnijih i najomiljenijih umetnika u Bosni i Hercegovini, nedavno je preminuo u 78. godini života, ostavivši za sobom neizbrisiv trag u kulturnoj sceni regije.
Njegov odlazak duboko je potresao sve koji su cenili njegov rad — kolege, prijatelje i brojne poštovaoce njegove umetnosti. Borba sa teškim zdravstvenim problemima, tokom koje je prošao čak 17 operacija, nije bila laka, ali ni ona nije umanjila značaj njegovog života i dela.
Vest o njegovoj smrti brzo se proširila, a reakcije umetnika i javnih ličnosti na društvenim mrežama bile su emotivne i pune poštovanja. Jedan od njegovih bliskih saradnika, Dragan Bosanac, poznat kao član žirija popularnog muzičkog takmičenja „Zvezde Granda“, podelio je dirljivu poruku uz crno-belu fotografiju Pejakovića. Njihovo prijateljstvo bilo je zasnovano na uzajamnom poštovanju i razumevanju, što dodatno osvetljava Pejakovićevu ličnost kao čoveka koji je uvek podržavao svoje kolege i služio kao inspiracija.
Pejaković je ostavio dubok trag na pozorišnoj sceni Bosne i Hercegovine, naročito kroz više od 50 predstava u Narodnom pozorištu Sarajevo. Njegove uloge u komadima kao što su “Kome zvono zvoni”, “Kuća oplakana”, “Višnjik” i “Braća Karamazovi” i danas se pamte kao vrhunski umetnički podvizi. Njegove monodrame osvajale su srca publike širom bivše Jugoslavije, a njegov specifičan stil igre, koji je uključivao autentičnost i dubinu emocija, donosio je gledaocima i smeh i suze. Pejaković je bio glumac koji je umeo da na sceni prenese složene unutrašnje svetove likova koje je tumačio, ostavljajući snažan utisak.
Osim pozorišta, ostvario je i značajne uloge u filmu. Filmovi poput “Kino Lika” i “Nafaka” dodatno su osvetlili njegov umetnički opus i pokazali njegovu svestranost. Pejaković je uspešno balansirao između različitih medija, doprinoseći na taj način bogatoj kulturnoj baštini zemlje. Njegov rad nije bio samo forma zabave, već i sredstvo za dublje razumevanje ljudske prirode i društvenih pitanja.
Mnogi mladi glumci, poput Lejle Dedić i Emira Hadžihafizbegovića, isticali su koliko ih je Pejakovićev umetnički put inspirisao. Njegova posvećenost umetnosti i životu učinila je da ostane uzor ne samo kolegama već i generacijama koje dolaze.
- Pejakovićev odlazak označava kraj jedne važne epohe u pozorišnom i filmskom stvaralaštvu Bosne i Hercegovine. Njegova harizma i delo će ostati trajno upamćeni, a kulturna zaostavština koju je ostavio prenositi će se kroz decenije. Mnogi kritičari i istoričari umetnosti nastaviće da analiziraju njegov doprinos kako bi buduće generacije razumele njegov značaj.
Iako se godinama povlačio iz javnosti, Pejaković je ostao povezan sa svojom publikom i umetničkom zajednicom, što je potvrđeno i kroz poslednje oproštajno pismo koje je napisao. U tim rečima izražena je njegova smirenost pred životnim neminovnostima i vera u sudbinu, što dodatno potvrđuje njegovu dubinu i humanost.
U konačnici, Josip Pejaković nije bio samo glumac ili pisac – on je bio simbol umetničkog izražavanja, hrabrosti i strasti prema pozorištu. Njegov život i delo podsećaju nas koliko umetnost može oblikovati društvo, pokrenuti promene i duboko dotaći srca ljudi. Tuga zbog njegovog odlaska odraz je te njegove moći da ostavi neizbrisiv pečat u dušama mnogih.
Njegova predanost, ljubav prema umetnosti i ljudima oko sebe ostaju neizmerni i inspirativni. Josip Pejaković zauvek će ostati u srcima svih nas koji smo imali privilegiju da ga poznajemo, gledamo ili učimo od njega.
Počivaj u miru, Josipe.