Kada smo odlučili da konačno renoviramo kupatilo, moj muž je preuzeo sve tehničke detalje – od izbora majstora do dogovaranja oko cijene. Nije mu bilo lako da se dogovori s njima, jer se znalo natezati oko svake cifre, ali na kraju su ipak našli zajednički jezik i dogovorili se. Radovi su ubrzo počeli. Svakodnevno su dolazili dvojica majstora, a muž je većinu dana bio na poslu, pa sam ja ostajala kod kuće da pratim kako sve napreduje. Trudila sam se da sve bude u redu – donosila sam kafu, pazila da im ništa ne fali i nadgledala radove koliko god sam mogla.
Jednog dana, međutim, pojavio se samo jedan od njih. Objasnio mi je da mu kolega danas ne može doći zbog privatnih obaveza. Klimnula sam glavom i, po navici, otišla da skuham kafu. Nisam razmišljala previše – bila sam ljubazna, kao i uvijek, želeći da ispoštujem običaj.
Donijela sam mu šolju i pružila je uz osmijeh. On me pogledao s nekim poluskrivenim smiješkom i rekao:
– Gazdarice, znate li da vas ovo kupatilo može koštati upola manje?
U prvi mah nisam shvatila šta želi da kaže. Pomislila sam da možda zna za neki jeftiniji materijal ili ima ideju kako da smanji troškove. S iskrenom znatiželjom sam pitala:
– Kako to misliš, majstore?
Njegov pogled postao je malo slobodniji, a osmijeh mu se proširio. Namignuo mi je i rekao:
– Pa… znaš kako…
- U tom trenutku mi je sve bilo jasno. Više nije bilo sumnje – njegova poruka nije bila profesionalna, niti se ticala same renovacije. Aluzija je bila očigledna, i to me nije samo iznenadilo – već i razljutilo.
Stala sam, pogledala ga ozbiljno i odlučno, i hladnim tonom rekla:
– A znaš li ti, majstore, da mi je muž policijski inspektor? Ako mu prenesem šta si mi upravo rekao, možda ovo kupatilo na kraju i bude gratis, ali iz sasvim drugog razloga.
U trenu je pocrvenio kao da ga je neko polio vrelom vodom. Nije rekao ni riječ. Spustio je pogled, ućutao i odmah se vratio poslu, kao da se ništa nije dogodilo. Do kraja tog dana, a i narednih, više nije ni pokušavao da vodi neobavezne razgovore. U stvari, jedva da me više pogledao. Promijenio se potpuno – ponašao se krajnje profesionalno i povučeno.
- Kada su radovi završeni, iznenadio nas je nečim što nismo očekivali. Rekao je da ne moramo platiti punu cijenu, jer je navodno bilo manje posla nego što je ranije mislio. Bilo je očigledno da je time pokušao da izgladi situaciju i ublaži ono što je rekao. Međutim, moj muž mu je svejedno isplatio tačno onoliko koliko su se prethodno dogovorili – bez viška, ali i bez umanjenja.
Mi nismo ljudi koji iskorištavaju druge, niti imamo potrebu da nekoga „naučimo lekciju“ tako što ćemo mu uskratiti poštenu zaradu. Ali ta situacija me naučila jednu važnu lekciju: neki „popusti“ jednostavno nisu vrijedni rizika. Nema te cijene zbog koje bih željela da se osjećam neprijatno ili da dozvolim nekome da pređe granicu pristojnosti.
Od tog dana, nikada više nisam ostajala sama kada dolaze majstori. Čak i ako je riječ o sitnijem popravku, uvijek gledam da bude prisutan muž ili neko treći. Nije stvar u strahu, već u poštovanju granica i načinu na koji želite da vas drugi doživljavaju.
Mnoge žene su prošle slične situacije, ali ne pričaju o tome – ili zato što misle da nije važno, ili zato što ne žele dizati prašinu. Međutim, važno je progovoriti, jasno dati do znanja šta je prihvatljivo, a šta nije. Ljubaznost ne znači pristajanje, a poštovanje se ne zaslužuje jeftinim trikovima i sugestijama.
Na kraju, kupatilo je ispalo odlično, i danas ga s ponosom koristimo. No, mnogo važnija od pločica i slavina bila je lekcija koju sam naučila: dostojanstvo nema cijenu, a granice treba postaviti jasno i bez oklijevanja.