U današnjem članku pisat ćemo o najnižem narodu kojiživiu Rusiji.I ako ih nema u tako velikom broju i to ih čini jednim od najređih naroda.Žive u izolaciji i izdvajaju se kao posebna grupa ljudi.
Keti su mali, gotovo zaboravljeni narod koji živi u Zapadnom Sibiru, pretežno uz reku Jenisej u oblasti Krasnojarskog kraja. Danas ih ima svega nešto više od hiljadu, što ih čini jednim od najređih autohtonih naroda Rusije. Njihova izolacija i brojnost doprinose činjenici da se o njima zna veoma malo, a ono što se zna često je obavijeno misterijom i tradicijom.
- Zanimljivo je da su neka rana istraživanja s početka 20. veka spekulisala da bi Keti mogli imati veću zastupljenost evropskih gena u poređenju s drugim narodima u tom području, kao što su Tungusi ili Hanti. Međutim, kasnije je nauka ovu tvrdnju odbacila i potvrdila da Keti pripadaju mongoloidnoj rasi, sa jasno definisanim etničkim osobinama koje ih izdvajaju kao posebnu grupu.
Keti su vekovima živeli u skladu s prirodom, okrenuti lovu i ribolovu, u regiji gde su klimatski uslovi oštri, ali i fascinantno lepi. Njihov odnos prema prirodi nije samo praktičan – on je duboko duhovan. Vekovima su verovali da svet oko njih ima duhovnu dimenziju, da sve što ih okružuje ima dušu. Pokušaji rusifikacije i misionarska delatnost pravoslavne crkve u 18. i 19. veku nisu uspeli da unište ovu vezu s predacima i drevnim verovanjima.
Jedan od najzanimljivijih aspekata njihove kulture je njihov jezik, koji nije srodan ni jednom drugom poznatom jeziku. Smatra se jezičkom izolovanom grupom, što dodatno doprinosi njihovoj kulturnoj posebnosti. Jezik Keta polako nestaje, jer ga govori veoma mali broj ljudi, a sa svakom izgubljenom generacijom gubi se i deo njihovog identiteta.
Njihova istorija je prekrivena velom nejasnoće. Sačuvano je tek nekoliko legendi koje pokušavaju da objasne poreklo i migracije ovog naroda. Prema predanjima, Keti su stigli u svoj današnji dom prelazeći planine i susrećući se s neobičnim stvorenjima poznatim kao tistadi. Prava istorijska dokumentacija gotovo da i ne postoji.
- Za razliku od mnogih drugih naroda Sibira, Keti nikada nisu gajili irvase. Njihova osnovna zanimanja bila su lov i ribolov. Lovili su jelene, losove, kao i krznene životinje poput hermelina i veverica. Koža ovih životinja bila im je dragocena – koristili su je za pravljenje odeće, pokrivača, pa i u trampi za so, čaj i druge potrepštine. U lov su išli organizovano, ali odluke je donosio najiskusniji lovac, koji je imao vodeću ulogu. Postojala je i zanimljiva tradicija – lešinu ulovljene životinje u selo su uvek donosile žene, koje su je zatim i sekle.
Njihovo oružje bile su strele i lukovi, sa vrhovima koji su bili premazani užeglim ribljim uljem, čineći ih smrtonosnim čak i pri slabijem udarcu. U izradi i upotrebi oružja bili su izuzetno vešti, i zbog toga poštovani od strane susednih naroda.
Za Kete, reka Jenisej nije bila samo sredstvo prevoza, već osovina oko koje se vrtela svakodnevica. Umesto da pitaju koliko je neko udaljen kilometrima, pitali bi koliko reka treba preći. Verovali su da gornji tok pripada dobrim duhovima, a donji silama zla. Koristili su velike drvene čamce poznate kao ilimki, duge i do 15 metara, koji su leti služili kao mobilne kućice. Često su ih vučeni uz obalu – od strane ljudi ili pasa.
Njihova ishrana bila je jednostavna. U slučaju neuspešnog lova, zadovoljavali su se lepinjama pečenim u pepelu. Brašno su dobijali u zamenu za kože. Od bilja su koristili maline, koje su kuvali u ribljem ulju – što je bio jedan od retkih primera upotrebe biljaka u njihovoj kuhinji.
- Odeća Keta bila je funkcionalna. Muškarci su nosili duge haljine i pantalone, žene sličnu odeću, ali šareniju. Zimi su se štitile krznom zečeva, sa pojasima koji su nosili ukrasne motive. I u odijevanju, kao i u govoru, Keti su se razlikovali od drugih naroda Sibira.
U središtu njihove kulture bila je usmena tradicija – pripovedači koji su na praznicima govorili o herojima, životinjama i mitskim bićima. Najpoznatiji junak bio je Balne, koji je nosio palicu od trešnjinog drveta i borio se za dobro. Verovalo se da je trešnja sveto drvo, a Balne pandan ruskom Ilji Muromcu.
Religija Keta bila je složena. Iako su zvanično primili pravoslavlje, njihova stara verovanja ostala su snažna. Verovali su u božanstvo Jesa, gospodara neba i dobra, ali i u Hosedem, zlu silu sa severa koja donosi nesreće. Mnoge pojave u prirodi tumačene su kroz mitove, a određene životinje, posebno medved, imale su ritualni značaj jer su verovali da duša preminulih može da se vrati kroz njih.
Keti su narod čije nasleđe nestaje pred našim očima. Njihova duhovnost, jezik, umetnost i povezanost sa prirodom ostaju kao tihi svedoci jednog drugačijeg sveta – sveta koji je, iako udaljen, i dalje živ u pričama koje prenose poslednji pripovedači.