U današnjem članku vam donosimo priču čovjeka koji je ostavljen kao beba od samo tri dana.Njegovo odrastanje je bilo teško,a mi vam donosimo cijelu njegovu priču.
Priča Amira Šečića iz Tuzle pripada onim životnim svedočanstvima koja ostavljaju trag u duši svakog ko ih čuje. Njegova sudbina je teška, ali nosi snagu, iskrenost i bol, čak i za one koji ne znaju kako izgleda odrastanje bez roditelja. U moru tragičnih porodičnih priča, njegova se izdvaja jer ne nudi konkretno objašnjenje – majčin odlazak ostaje večita zagonetka, bez odgovora i bez zatvaranja kruga.
Amir nije započeo život sa zagrljajem, poljupcem ili majčinskom pesmom. Njegov svet je počeo tišinom trećeg dana života, kad ga je majka ostavila u porodilištu. Njegov otac, Ibrahim, preminuo je pre nego što je imao priliku da ga upozna. Odrastao je u domu za nezbrinutu decu, u prostoru u kom su zidovi čuli mnogo dečijih jecaja, ali nisu znali kako da ih uteše. Tu nije bilo poznate topline, ni mirisa koji asocira na dom.
- Bez ruke koja podiže kada padneš, bez oslonca i nežnosti, Amir je naučio da živi sam i da sam nalazi smisao. Nije upirao prst u nikoga, već je tražio razloge. A kada ih nije mogao pronaći u ljudima, pronašao ih je u rečima.
Danas, kao mladić, Amir ne deli svoju priču da bi izazvao sažaljenje. On ju je pretočio u knjigu, ne kao vapaj ili optužbu, već kao svedočanstvo – belešku o detinjstvu koje nije imalo ni oblik ni zvuk ljubavi, ali je ipak, u tom mraku, rodilo pisca.
Iako je rođen u Tuzli, Amir vuče korene iz Srebrenice. Bio je začet tamo, a čim je došao na svet, ostavljen je. Nije upoznao ono što mnogi dobiju prirodno – sigurnost roditeljskog doma. Njegova priča je ogoljena, iskrena, lišena idealizovanja. Ljubav majke i osećaj pripadnosti za njega su bili nepoznanice.
Kako sam priznaje, oduvek mu je nedostajalo ono što bi roditelji trebali da pruže – ljubav i egzistenciju. Kad je video kako se deca danas odnose prema roditeljima koji su im dali sve, osetio je potrebu da kaže istinu. Njegov odgovor svetu bio je papir i olovka. Umesto da se osveti gnevom, osvetio se pisanjem – osetljivo, ali snažno.
Kada je kao osamnaestogodišnjak otišao na vrata svoje majke, nadao se barem nekoj emociji. Hteo je da proveri zna li makar kad joj je sin rođen. Ali odgovor koji je dobio slomio ga je – za nju je to bio običan dan, bez značenja. Tada je odlučio da više nikada ne pokuca na ta vrata.
Njegovi pokušaji da ponovo izgradi odnos sa majkom bili su neuspešni. Nisu mogli da ispričaju zajedničku priču – ni ona, ni on. Svako je ostao sa svojom verzijom istine, a prava istina zauvek je ostala izgubljena između tišina i propuštenih prilika.
Amir je do svoje petnaeste godine bio u domu. Nikada mu niko nije objasnio zašto ga je majka ostavila. Vaspitači su mu pomagali koliko su mogli, ali ključne odgovore nije dobio. Jedina poruka koju je čuo bila je da ima svoj put i da njime treba da ide.
- Kad je izašao iz doma, suočio se s težim životom. Bez sigurnosti, bez tri obroka dnevno, krenuo je da se bori sam. Sa samo 17 godina otišao je u Nemačku da radi. Tada je, kaže, upoznao pravu borbu – sa tugom, nepravdom i suzama. I odlučio je da sve pretoči u knjigu, ne samo kao terapiju za sebe, već i kao poruku drugima.
Kroz tu knjigu, Amir je uspeo da se “pročisti”. Shvatio je da želi da mladi ljudi cene ono što imaju – porodicu, ljubav, toplinu. Jer on to nije imao. Njegove reči danas imaju snagu, jer dolaze iz duše koja je naučila da preživi bez oslonca.
Nije pokušao da okrivi, da osudi. Njegova knjiga je poruka svima koji su odbačeni, ali i onima koji zaboravljaju da zahvalnost nije samo vaspitanje, već i spoznaja vrednosti života. On ne traži da ga iko žali – on traži da se razume.
Na kraju, Amir je izabrao sebe. Put kojim ide možda nije bio popločan ljubavlju i sigurnošću, ali je postao njegov izbor. Umesto tame, izabrao je svetlost reči. Umesto osvetoljubivosti, izabrao je istinu. I to je ono što njegovu priču čini posebnom, snažnom i nezaboravnom.