U današnjem članku govorićemo o razmišljanjima poznatog glumca Zijaha Sokolovića o braku i njegovom pristupu uspešnom partnerskom odnosu, koji je izgradio sa svojom suprugom, pijanistkinjom Lidijom Stanković.
- Zijah, koji je široj publici najpoznatiji po ulozi u legendarnoj seriji „Ljubav, navika, panika“, kroz svoje iskustvo ističe da brak nije samo formalnost, već složen odnos koji zahteva pažnju i stalno ulaganje.
Glumac svoj pogled na brak poredi sa načinom na koji doživljava pozorišne predstave. Svaki put kada nastupa, smatra da je to prvi put da igra tu ulogu, bez obzira koliko puta je već izvodio predstavu. Isto tako, prema njegovim rečima, tako bi trebalo i sa partnerkom – gledati je kao da je prvi put u životu vidimo. Ako nekoga posmatramo kao da ga poznajemo decenijama, gubi se ona početna radost i svežina odnosa. Ovaj pogled osvetljava koliko je važno svakodnevno iznova se podsećati na značaj i jedinstvenost voljene osobe, kao i da ljubav nije nešto što treba uzimati zdravo za gotovo.
Zijah je otvoreno govorio i o složenoj prirodi braka, naglašavajući da on sam po sebi ne garantuje sreću, već samo traje zbog formalnih razloga. Za njega je brak, u najprostijem smislu, zakonom uređen odnos između muškarca i žene. Ipak, pitanje sreće je nešto drugo. On smatra da prava sreća u odnosu dolazi od dvoje ljudi koji svakodnevno grade i neguju zajedništvo. To uključuje rešavanje tajni koje su zajedničke samo njima, deljenje mirisa i osećanja koja su intimna i lična. Takav odnos može postojati i bez braka, ali isto tako može i u okviru braka ako oba partnera osećaju sigurnost u tom okviru.
Međutim, Zijah upozorava na opasnost ukoliko se brak svodi samo na formalnosti – na papire, nekretnine, ušteđevinu i decu. Tada brak može postati „pakao“, mesto ograničene slobode, jer ljudi bivaju vezani za stvari i obaveze, a ne za pravu emociju i razumevanje. Po njegovom mišljenju, sloboda izlaska iz braka predstavlja san svakoga ko se oseća zarobljeno u takvom odnosu, u „robovlasničkom sistemu“ gde je brak više teret nego radost.
- Pored filozofskog pristupa braku, Zijah i njegova supruga Lidija žive skladan porodični život sa tri ćerke. Lidija Stanković je istaknuta umetnica – završila je studije klavira na Muzičkoj akademiji u Ljubljani i magistrirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Njene brojne nagrade potvrđuju njen talenat i predanost, među kojima su Oktobarska nagrada, nagrada Emil Hajek i prestižna Prešernova nagrada. Ovakav spoj umetnosti i razumevanja između Zijaha i Lidije verovatno je jedan od razloga što njihov odnos uspešno traje toliko godina.
- Ono što je posebno interesantno u Zijahovom pristupu jeste sposobnost da stalno neguje novu perspektivu, kao da svaki susret sa partnerkom, svaki zajednički dan, predstavlja novo poglavlje. Ovo je ujedno i svojevrsni recept za prevazilaženje rutine i monotonije koja može da naruši čak i najčvršće veze. Gledati partnera kao da je prvi put vidimo omogućava da se obnavlja ta početna iskra, da se ne dozvoli da se odnos zarobi u svakodnevici i unapred poznatim obrascima.
Takođe, njegova iskrenost o prirodi braka podseća nas na važnost da odnos ne sme biti samo formalnost ili teret koji nas veže za materijalne stvari. Zaista, brak treba da bude zajednički prostor slobode, poverenja i rasta, a ne sistem ograničenja. To znači da oba partnera moraju svakodnevno raditi na svom odnosu, razumeti se i biti spremni da rešavaju izazove i razmirice koje su sastavni deo svake veze.
Zijahova izjava da „brak ne može biti srećan nego samo dug“ podstiče na razmišljanje o tome šta zaista znači biti srećan u vezi. Da li je sreća nešto što se dešava automatski kad se stavi prsten, ili je to nešto što se gradi i neguje svakodnevno, bez obzira na formalni status? Njegove reči pozivaju na aktivno učestvovanje u kreiranju sreće, a ne na pasivno prihvatanje braka kao nečeg što traje samo zbog društvenih normi ili zakonskih okvira.
Lično iskustvo Zijaha i Lidije, koji su uspeli da usklade umetničke karijere sa porodičnim životom, potvrđuje da je ključ u razumevanju i podršci. Oni su primer kako se različiti svetovi – umetnički i privatni – mogu spojiti u harmoničan odnos. Lidijina karijera, prepuna priznanja i nagrada, pokazuje njenu posvećenost, dok Zijah sa svoje strane jasno naglašava važnost stalne svežine i pažnje u odnosu.
Upravo ova kombinacija filozofskog pristupa braku, iskrenog sagledavanja realnosti i ličnog iskustva čini njihovu priču vrednom pažnje. U svetu gde mnogi gledaju na brak kao na destinaciju, Zijah nas podseća da je to pre svega putovanje – koje treba da bude ispunjeno razumevanjem, slobodom i svakodnevnom obnovom ljubavi.
Na kraju, ova priča nas uči da brak nije statičan odnos, već živa veza koja se neprestano menja i razvija. Da bismo u njoj bili srećni, potrebno je da stalno gledamo sa novim očima, sa željom da svaki dan bude kao prvi put kad smo nekoga upoznali i zavoleli. Upravo to može biti ključ dugotrajnog i ispunjenog zajedničkog života, kakav Zijah i Lidija uspešno ostvaruju