Neki ljudi nikad ne otkriju svoje tajne,presele na vječno počivalište i sa sobom odnesu veliku istinu.Upravo takvo nešto desilo se i ovoj ženi,ostao joj je jedan ključ i velika misterija.U nastavku članka prenosimo vam priču ove žene.
Svi ljudi u sebi nose tajne, čak i oni koje volimo najviše i za koje verujemo da ih u potpunosti poznajemo. Nekada nam se može učiniti da ih zaista znamo, ali u stvarnosti postoji deo njih koji nam nikada nije bio otkriven. To najbolje ilustruje priča Marije, koja je nakon smrti svog oca dobila neočekivano nasledstvo – stari ključ od skladišta za koje nije ni slutila da krije toliko emocija i sećanja.
- Dugo nije imala hrabrosti da ga upotrebi. U njoj je postojao strah da bi ono što bi mogla da pronađe moglo zauvek da promeni sliku koju je imala o njemu. Znala je da je moguće da unutra postoje stvari koje bi je razočarale ili zaboljele, ali isto tako, nije mogla da ignoriše radoznalost koja je svakim danom rasla. Na kraju, skupila je snagu i odlučila da otključa vrata tog starog, prašnjavog prostora.
Kada je konačno zavirila unutra, dočekalo ju je nešto potpuno neočekivano. Umesto da oseti gorčinu ili tugu, kako se pribojavala, sve što je otkrila ispunilo ju je toplinom i suzama radosnicama. Skladište je bilo prepuno kutija, uredno složenih i pažljivo zatvorenih, kao da su čekale baš taj trenutak kada će biti otvorene.
Marija je počela da otvara kutiju po kutiju. Dok je vadila sadržaj iz prve, oči su joj zasuzile. Unutra su bili njeni školski crteži, stare igračke, požutele rođendanske čestitke i sitnice iz detinjstva za koje je mislila da su zauvek izgubljene. Na jednoj kutiji stajao je natpis: “Marijine omiljene knjige”, a unutra su bile beleške o svemu što voli – naslovi, omiljeni citati, pa čak i spiskovi knjiga koje je želela da pročita.
- Posebno ju je ganulo kada je pronašla malu drvenu kutijicu u kojoj su bila sačuvana njena mlečna zubića. Shvatila je da je njen otac sve vreme čuvao ove sitnice, brižljivo i s ljubavlju, iako nikada nije bio tip čoveka koji bi o emocijama govorio naglas.
Međutim, najviše ju je pogodila jedna velika kutija puna neotvorenih pisama. U neverici je sela na hladan pod i počela da čita. Svako pismo bilo je poput prozora u njegovu dušu. Pisao joj je o svojim strahovima, o tome kako se osećao kada je postala tinejdžerka, o svojim slabostima i nesigurnostima. Između redova osećala se ogromna ljubav i žaljenje što joj nikada nije znao na pravi način pokazati koliko mu znači.
U pismima je nalazila redove ispunjene izvinjenjima, ali i ponosom zbog žene u koju je izrasla. Opisivao je detalje iz njenog detinjstva, male trenutke koji su se njemu duboko urezali u pamćenje, a o kojima nikada nisu razgovarali. Govorio je o tome koliko mu je bilo teško što nije umeo da iskaže emocije i brinuo je da će zbog toga pomisliti kako joj nije stalo.
Marija je sedela satima u tom skladištu, okružena mirisom starog papira i drvenih kutija, dok su joj suze klizile niz lice. Sve vreme je verovala da njen otac nije bio posebno vezan za nju, da mu nije stalo na način na koji je njoj bilo potrebno. Sada je shvatala da mu je stalo možda više nego bilo kome drugom na svetu. Samo nije umeo da to pokaže. Njegova tišina nije značila ravnodušnost – iza nje se krila ogromna i tiha ljubav.
U tom trenutku poželela je da može da ga zagrli i kaže mu koliko joj znači to što je sve ovo sačuvao. Ali njega više nije bilo. Mogla je samo da sedi i plače, utešena spoznajom da je bio prisutan u njenom životu na način na koji je znao, da ju je voleo i slušao, čak i kada to nije umeo da pokaže.
Ova priča nas podseća koliko su ljudi složeni i koliko ljubavi može biti skriveno iza tišine. Nekada oni koji se najmanje otvaraju nose u sebi najviše emocija, a mi često to shvatimo tek kada ih više nema.