U današnjem članku govorićemo o životu i delu Duška Trifunovića, jednog od najvažnijih i najdirljivijih pesnika bivše Jugoslavije.
- Njegove pesme pevali su najveći muzički umetnici, a stihovi poput „Ima neka tajna veza“, „Prijatelju, nije važno“ i „Zlatni dan“ i danas se prenose s generacije na generaciju. Ipak, iza tih prelepih reči krije se priča o životu ispunjenom gorućim gubicima, siromaštvom i unutrašnjim borbama koje su ga pratile od najranijeg detinjstva.
Duško Trifunović rođen je 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Već sa samo šest godina ostao je bez oca, koji je ubijen pred njegovim očima tokom Drugog svetskog rata. Taj tragični događaj oblikovao je njegov dalji život i stvorio neprekidnu borbu za opstanak koju je Trifunović kasnije opisivao kao „hod po ivici gladi i bola“. Sa majkom i sestrom preselio se u Sarajevo, a zatim u Mostar, grad koji će ostati duboko urezan u njegovoj duši.
U Mostaru je radio kao bravarski pomoćnik u Fabrici aluminijuma, živeći u izuzetno teškim uslovima — sam, u baraci bez grejanja, sa samo jednim krevetom i jednom knjigom. Iako je njegov posao bio fizički naporan, noći je posvećivao pisanju poezije, često štampajući zbirke iz sopstvenog džepa, štedeći od hrane da bi mogao da ispuni tu svoju umetničku potrebu. Rekao je jednom: „U Mostaru sam bio gladan i sam, ali i zaljubljen u reči. Poezija me spasla. Nisam imao ništa, osim da pišem.“
Duško Trifunović nije imao priliku da završi visoke škole, ali je ipak objavio više od 80 knjiga poezije, kao i romane, eseje, dečje pesme i dramske tekstove. Njegov stil bio je jasan i jednostavan, a opet izuzetno emotivan i dubok, zbog čega su njegove reči ostajale u srcima mnogih. Osim što je bio istaknuti pesnik, bio je i jedan od najplodnijih tekstopisaca jugoslovenske muzike, sarađujući sa velikim imenima poput Bijelog dugmeta, Zdravka Čolića i Indexa. Iako je imao veliki umetnički uspeh, često je isticao da slava nije garancija sreće, a bogatstvo ne briše tugu.
- Njegov odnos sa društvom i vlastima bio je komplikovan. Duško nije bio miljenik sistema; njegove pesme i javni nastupi često su bili na ivici zabrane jer je imao hrabrost da misli i govori drugačije od nametnutih normi. Nikada nije imao luksuz stana ili status nacionalnog umetnika, već je poslednje godine života proveo skromno i povučeno u Novom Sadu, gde je preminuo 2006. godine.
- Jedna od njegovih najpoznatijih izjava glasila je: „Ja sam samo običan čovek koji je pisao jer nije imao kome da govori.“ Ovim rečima oslikava se njegova iskrenost i težina sa kojom je prenosio svoje misli kroz poeziju. Duško Trifunović je preminuo 28. januara 2006. godine, a po svojoj želji sahranjen je na brdu Čerat u Sremskim Karlovcima.
Njegova porodica je otkrila da je bio srčani bolesnik koji je odbijao lečenje jer je želeo da ode na svoj način. Na dan njegove sahrane, dok je kovčeg izlazio iz kapele, na nebu se pojavila neobična pojava — tragovi aviona oblikovali su broj osam, simbol beskonačnosti, kao da je to bio znak njegove večne povezanosti sa svetom i ljudima koje je dotakao. Njegov bratranac Darko sumirao je Duškov život kao postojanje „između dva sveta“ — ovog zemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika, u kojem materijalne stvari nisu imale mesto.
Duško Trifunović nije bio pesnik velikih društvenih događaja i glamura, već je bio glas onih koji su živeli u senkama, u kafanama, fabričkim halama i siromašnim ulicama. Njegova poezija nastala je iz tuge i bola, ali nikada nije ostala u tami. Naprotiv, ona je iz najmračnijih dubina ljudskog iskustva iznela nešto večito i ljudsko, što i danas inspiriše i podseća na snagu opstanka i ljudske topline.
U vremenu kada su pesnici često zaboravljeni i kada reči gube na svojoj vrednosti, Trifunović ostaje kao tihi svedok jedne epohe i čovek čiji stihovi imaju moć da dodirnu duše onih koji razumeju šta znači izgubiti, ćutati i ipak nastaviti da žive.
Njegova umetnost i danas živi kroz pesme koje pevaju mnogi, a njegova poruka ostaje jasna: iz bola i gubitka može izrasti nešto što nikada ne prolazi – tajna veza između ljudi i reči koje nas spajaju. Duško Trifunović je svojim životom i delom pokazao da poezija nije samo umetnost, već i način preživljavanja, način da se glas iznutra probije ka svetu