U današnjem članku prenosim priču o Ljubi, čoveku iz planinskog kraja centralne Bosne, iz sela Pribraća kod Donjeg Vakufa, koji je živi primer da ljudskost može opstati uprkos najtežim iskušenjima.
- Njegov život isprepleten je sa prijateljstvima, ratnim stradanjima i otpornošću, a on sam kaže da mu je savest mirna jer nikada nikome nije učinio nažao. U vremenu kada su komšije bile više od običnog prezimena na poštanskoj adresi, a vera nije određivala ni dobro ni zlo, Ljubo je ostao veran principima poštenja i razumevanja.
Pribraća je nekada bilo selo sa većinskim srpskim stanovništvom, a Ljubo je tu radio kao vozač autobusa. Bio je poznat kao jednostavan, vredan i miran čovek, koji je bio omiljen među ljudima svih vera i nacija. „Narod me je zavoleo kroz taj posao. I Muslimani, i Srbi, i Hrvati – svima sam bio isti Ljubo“, priseća se sa blagim osmehom. Njegova uloga nije bila samo prevoz putnika, već i most između različitih zajednica koje su suživele u tom kraju.
Međutim, rat je donio velike promene i tišinu koja je prekrila selo. Ljubo i njegova porodica su morali da napuste svoj dom, a izgubili su sve što su imali. U trenutku kada je sve delovalo beznadežno, pomoć je stigla iz neočekivanog izvora – od Malkoša Ramadana, muslimanskog komšije, koji ih je primio u svoj dom u Dubravama kod Gradiške. Ljubo ističe kako su u Ramadanu „našli zaklon kao kod rođenog brata“. Ramadan je podelio sa njima sve što je imao, hranio ih je i pružao utočište punih tri meseca. To humanitarno ponašanje u vreme sukoba govori mnogo o ljudskoj dobroti koja ne poznaje granice.
Ljubo se priseća kako su tokom zajedničkog života kod Ramadana njihovi odnosi postali kao porodica, a ne samo gostoprimstvo. „Nismo se ni osećali kao gosti, nego kao porodica.“ Ipak, i pored te bliskosti, rat je ostavio duboke tragove: Ramadan je preminuo, a Ljubo nije imao priliku da se sa njim oprosti kako treba. Taj gubitak nosi sa sobom tugu i nerazrešenost, ali i podsećanje na vrednosti koje prevazilaze vreme i okolnosti.
- Po završetku sukoba, selo Pribraća se promenilo. Većina srpskih porodica je otišla, ostale su samo četiri osobe – Ljubo, njegova supruga, brat i snaha. Bez obzira na prazninu koju je rat ostavio, Ljubo nije oklevao da se vrati svojoj kući u Donjem Vakufu. Kaže da ga niko nije gledao popreko i da su ga komšije prihvatile kao i pre. „Idem uzdignute glave. Komšije me pozdravljaju, svako zna ko sam i šta sam. Moja žena i ja se sjajno slažemo sa svima. Ne dam da me zatruje mržnja, jer ona ne vodi ničemu.“ Ova rečenica jasno osvetljava njegovu snagu i odlučnost da mržnja ne postane njegov vodič, već ljubav i poštovanje prema ljudima oko sebe.
- Jedan od retkih incidenata koji pamti iz tog perioda bio je upad lopova u njegov dom dok su on i porodica bili u Novom Sadu. Iako materijalna šteta nije bila velika, Ljubu je pogodila iskrenost komšija koji su mu odmah rekli ko je to učinio. Za njega je ta iskrenost značila više od same krađe i pokazala da je međuljudski odnos ostao netaknut.
Danas Ljubo živi mirno, a njegova deca su rasuta po svetu – jedan sin u Novom Sadu, drugi u Sarajevu, a ćerka u Americi. On nije zabrinut za njih jer veruje da se lako prilagođavaju i da nisu zlonamerni, što, kako kaže, „to su na mene povukli“. Takođe, njegovo vozačko iskustvo od trideset godina za volanom autobusa postalo je metafora za njegov životni put, jer sada vozi sećanjima kroz različite faze – iz sela u grad, iz prijateljstva u zahvalnost, iz tuge u mir.
Ljubo ističe da ga rat nije promenio, jer je ostao veran sebi: „Ja sam Ljubo. Čovek sam, pa tek onda Srbin. A Ramadan, moj komšija, on je bio čovek isto tako, pa tek onda Musliman.“ Ova rečenica je snažan podsetnik na to da pripadnost naciji ili veri ne sme biti iznad ljudskosti i da su pravi heroji oni koji ostaju ljudi i u najtežim trenucima.
Priča iz Pribraće nije samo svedočanstvo o ratnim stradanjima, već i o tome da u najmračnijim vremenima postoje svetli ljudi koji ne dozvoljavaju da ih mržnja uništi. Ljubo je jedan od tih ljudi čija tišina nosi više istine nego mnoge izgovorene reči. On nas podseća da je ljudskost ono što ne može da izgori ni u vatri mržnje, i da je ona trajna vrednost koja prevazilazi sve razlike.
Ova priča o Ljubi i njegovom komšiji Ramadanu potvrđuje da je dobrota jača od sukoba, a vera u ljudskost jedina prava snaga kojom možemo izgraditi svet u kome ćemo svi moći da živimo u miru i slozi