Moja ćerka me pozvala u suzama, glas joj je drhtao od bola, samo nekoliko nedelja nakon što je rodila svoje treće dete. Molila je za pomoć, očajna jer nije imala ko da joj pričuva troje dece, kako bi mogla da ode u bolnicu. Hladno sam joj rekla da zaboravi – moji večernji planovi bili su važniji od njene medicinske hitnosti. Predložila sam joj čak da sama odvede bebu i malu decu u hitnu pomoć, ignorišući njene očajne molbe. Moj muž je iza leđa otišao da joj pomogne, i kasnije smo saznali da joj je bila potrebna hitna operacija zbog postporođajnih komplikacija. Sada moja porodica ne želi da priča sa mnom, zgroženi jer sam napustila ćerku u njenom najtežem trenutku.
Imam 58 godina i majka sam ćerki Sarah, koja ima 32 godine i upravo je rodila svoje treće dete. Moj muž ima 60 godina i živimo oko 30 minuta vožnje od nje i njene porodice.
Moja ćerka me pozvala sinoć, plačući.
„Mama, molim te,“ preklinjala je, „moram u bolnicu. Možeš li da pričuvaš decu?“
Bila je u agoniji nakon porođaja, ali sa troje male dece mlađe od 5 godina, uplašila sam se i odbila je. Nastao je jeziv muk. Onda sam ponudila očajničko rešenje:
„Možeš li da ih povedeš sa sobom u bolnicu? Ili… pozoveš komšiju?“
Sarahin glas je pucao od očaja.
„Mama, molim te“, molila je, „u bolovima sam, i ne znam šta da radim. Deca su mala, i ne mogu da ih vučem sa sobom u hitnu pomoć.“
Izgubila sam strpljenje.
„Sarah“, rekla sam, „znaš da tvoj otac ima problema sa leđima. Ne može da trči za decom cele noći. Šta je sa tvojim mužem?“
„Na putu je zbog posla, sećaš se?“ rekla je napeto. „Rekla sam ti prošle nedelje.“
Strpljenje mi je bilo na izmaku.
„Pa to nije naš problem“, odgovorila sam.
„Ti si odlučila da imaš troje dece; moraš da naučiš da se snalaziš.“
Nastao je težak muk pre nego što je Sarah ponovo progovorila, glasom jedva čujnim:
„Ne mogu da verujem da mi ovo radiš“, rekla je, očaj se čuo u njenom glasu.
„Nikad te nisam ništa ovako pitala.“
„Oh, nemoj da dramatizuješ“, odbrusila sam.
„Ti si odrasla žena. Snalazi se sama.“
U tom trenutku, moj muž, koji je čuo razgovor, umešao se:
„Daj da pričam s njom“, rekao je, posežući za telefonom.
Bila sam zaprepašćena.
„Nemoj ni da pomisliš da joj pomažeš!“, viknula sam.
„Leđa ti to ne mogu podneti!“
Na moje iznenađenje, ignorisao me je i obratio se Sarah, glasom punim utehe:
„Dušo, ne brini“, rekao je. „Dolazim odmah. Ti idi u bolnicu.“
Bes me je preplavio.
Čim je spustio slušalicu, suočila sam ga:
„Kako si mogao to da uradiš?“
„Znaš da ne možeš da se nosiš s tom decom!“
Pogledao me je razočarano.
„Kako si mogla da je odbiješ kad joj je najpotrebnije?“ upitao je, glasom punim tuge.
„Ovo nije ličilo na tebe.“
Kad je otišao kod Sarah, ostala sam sama, dok su se bes i krivica vrtložili u meni.
Sledećeg jutra, saznala sam da je Sarah operisana hitno zbog postporođajnih komplikacija. Sada je bolje, ali odbija da razgovara sa mnom.
Muž me ignoriše, a i sin me pozvao da izrazi svoje razočaranje.
Sada me težina mojih postupaka slama.
Savladana sam krivicom i kajanjem, pitajući se da li sam napravila užasnu grešku.
NISE, da li sam pogrešila
The post “Odbila sam čuvati unuke moje kćerke kada je imala hitnu medicinsku situaciju” appeared first on Zdravlje priroda.