U današnjem članku osvrćemo se na život i nasleđe Vladete Jerotića, jednog od najznačajnijih mislilaca savremenog srpskog društva.
- Njegova uloga nije bila ograničena samo na oblast medicine, već se protezala kroz psihijatriju, duhovnost, filozofiju i svakodnevnu etiku. Iako je preminuo 4. septembra 2018. godine u 95. godini života, njegovo prisustvo i dalje se oseća kroz misli koje je ostavio, knjige koje je napisao i rečenice koje i danas menjaju živote.
Bio je lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, profesor, akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, književnik i, pre svega, tumač duhovnih dubina. Njegova sposobnost da poveže nauku i veru, racionalno i intuitivno, učinila ga je jedinstvenim mostom između svetova koje mnogi doživljavaju kao suprotstavljene. Napisao je čak 32 knjige koje se bave psihologijom, religijom i ličnim razvojem, a njegova predavanja ostaju nepresušni izvor mudrosti. Iako nije tražio popularnost, ona ga je zatekla – ne kao zvezda estrade, već kao tiha svetlost u mraku duhovne praznine.
U trenutku smrti, kao i tokom celog života, pokazao je doslednost svojim načelima. Umesto glamurozne sahrane i simbolike moći, izabrao je tišinu i skromnost. Po sopstvenoj želji, sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u porodičnoj grobnici pored supruge Jelene. Njegov grob nema mermerne spomenike, raskošne vaze, ni zlatne natpise. Tu je samo grm zimzelenog žbuna, mala kućica za sveće i nekoliko imena urezanih u kamen. I upravo ta jednostavnost osvetljava njegov život više nego bilo kakva monumentalna obeležja.
Upoznati sebe – to je početak svakog duhovnog puta. Ova misao Vladete Jerotića ne ostaje samo kao citat, već kao duhovni kompas. Smatrao je da čovek koji poznaje sebe, bolje razume i toleriše sopstvene slabosti. Onaj koji to ne učini, nesvesno prenosi svoju unutrašnju tamu na druge. Njegova učenja nisu bila dogmatska – religija, kako ju je on tumačio, bila je živa, dinamična, povezana sa čovekovom psihom, potrebom da razume sebe i svet oko sebe.
- Njegov govor bio je smiren, jasan i uvek prožet toplinom. Nije koristio komplikovane termine bez potrebe, već je najdublje istine prenosio jednostavnim rečima. Imao je dar da najteže teme učini razumljivim, da slušaoce oslobodi straha i predrasuda. Posebno je isticao značaj nade, navodeći da se čuda dešavaju svakog dana – ne kao spektakularne pojave, već kao tihi dokazi da duhovni razvoj vodi ka boljem svetu.
- Za Jerotića, vera i nauka nisu bili u sukobu. On ih je povezivao i spajao, podsećajući da istina ima više lica. Bio je jedan od retkih intelektualaca koji se nije uzdizao iznad naroda, već mu je govorio – s ljubavlju i poštovanjem. Bio je čovek bez potrebe za slavom, bez želje da bude u centru pažnje, a opet je ostavljao neizbrisiv trag u srcima onih koji su ga slušali ili čitali.
Njegovo duhovno nasleđe nije u zlatnim ramovima, već u mislima koje pokreću promene. Nema pompe, ali ima snage. Nema aplauza, ali ima razumevanja. U vremenu kada je svet sve brži, bučniji i sve prazniji, Jerotićeve rečenice deluju kao mir u oluji, kao podsetnik da smisao postoji, samo ga treba tražiti dublje, iskrenije i hrabrije.
Ni njegova smrt nije bila kraj – već prelazak u trajanje. Postao je deo svakoga ko je barem jednom pročitao neku njegovu misao i u njoj pronašao sebe. Jerotić ne počiva među zaslužnima na način kako to društvo često definiše, ali zauzima posebno mesto među velikim dušama – onima koji ne traže priznanja, ali ostaju neizbrisivi.
U njegovoj tišini odzvanja istina, a u njegovim rečima živi nada. Zato ćemo ga se sećati ne kroz spomenike, već kroz promene koje je izazvao u nama. Jer njegov najvažniji spomenik nije u kamenu, već u ljudima – u svakome ko je naučio da bolje razume sebe i svet zahvaljujući njemu