U današnjem članku ispričaćemo priču o jednoj ženi koja je, uprkos velikim životnim udarcima, pronašla snagu da se podigne, preživi i opet voli. Njeno ime je Rada, i dolazi iz jednog malog sela nadomak Rače.
- Bila je uverena da pored sebe ima čestitog supruga, čoveka s kojim je gradila sve – od kuće do porodičnih vrijednosti. Vjerovala mu je bez zadrške, spremna da za njega da sve. Ali kada je život stavio njenu snagu na najtežu probu – on je otišao. Upravo tada kada je najviše trebalo da ostane.
Rada je bila žena koju biste lako zamislili – marama na glavi, ruke ispucale od rada, lice umorno, ali vedro. Udala se mlada, svega sa devetnaest godina, za Dragana, iz obližnjeg sela. Zajedno su podigli dom, zasadili voćnjak, dobili dvoje djece – Milicu i Marka. Dragan je bio šutljiv, ponekad i grub, ali nikada nasilan. To joj je bilo dovoljno. Mislila je da je to ljubav, da se iza tišine krije stabilnost, a ne ono što je kasnije otkrila – izdaja.
Kada je počela da osjeća umor, bolove, nije odmah znala šta se dešava. Posjete doktorima su bile sve češće. A onda – hladan glas lekara koji je promijenio sve: mora hitno na onkologiju. Izašla je iz ordinacije pogrbljena, kao da joj se duša stisla. U ruci je nosila papir, a u srcu strah.
Kada je Draganu saopštila dijagnozu, nije dobila ni riječi podrške. Samo sleganje ramenima i komentar da neće valjda ona sad po bolnicama, dok on radi sve sam. Taj trenutak joj je bio dovoljan da shvati – on nije čovjek kakvog je mislila da zna. Po prvi put ga je pogledala kao potpunog stranca.
- Dok je išla na hemoterapije, gubila kosu ali ne i dostojanstvo, Dragan je sve više izbivao iz kuće. Prvo po dan-dva, pa sedmicama. Govorio je da radi, a zapravo je bio s drugom ženom. Kad mu je Rada rekla da zna, odgovorio je bez trunke kajanja – našao je zdravu ženu, jer nije rođen da gleda bolest.
- U tim trenucima, njena djeca su pokazala šta znači prava ljubav. Milica je prekinula fakultet, Marko joj je pomagao koliko je mogao. Rada je trpjela sve – bol, hemoterapiju, izdajstvo – ali nije mogla da oprosti. „Ko ode kad si na koljenima, taj više nije čovjek“, rekla je tiho jednoj komšinici.
Dragan je, u međuvremenu, otišao kod Ljiljane, mlađe žene iz varoši. Isprva mu je to izgledalo kao nova sreća – bez bolnica, bez tuge. Ljiljana se smejala, nosila parfeme, bila glasna. Ali nije znala da zamijesi hljeb, da utješi, da pita kako je. Samo je tražila novac i kolutala očima kad bi se požalio.
Rada je nastavila da se bori. Prošla je sve terapije, i na kraju – pobedila rak. Slaba tijelom, ali jaka duhom, upoznala je Mileta, udovca iz susjednog sela. Došao je tiho, bez velikih riječi. Pomagao joj oko kuće, slušao, nije tražio ništa – samo je bio tu. I to je bilo dovoljno.Vjenčali su se skromno, bez pompe. Rada je nosila plavu haljinu, u ruci cveće iz vlastite bašte. Nije bilo svatova, samo djeca i par najbližih ljudi. Ali svi su rekli da nikada nije izgledala ljepše – jer je iznutra sijala mir i sigurnost.
A Dragan? Njega je Ljiljana ostavila čim je naišao neko s dubljim džepom. Ostao je sam, podstanar, u sobici koju dijeli s usamljenošću. Sjeća se Rade – kako stoji na pragu stare kuće, bleda ali nasmijana, drži pleh sa štrudlom. Ali ga ne poziva da uđe. Jer zna da je to mjesto koje je sam napustio.Vrata prošlosti se ne otvaraju onima koji su ih sami zalupili iz neverstva. Rada je ostala žena s dušom, a on – samo uspomena na čoveka koji je izgubio i ono malo što je imao.