Imam 67 godina i upravo sam otišla u penziju nakon više od 45 godina rada. Porodica mi je priredila malo slavlje i osećala sam se slobodno. Konačno sam planirala da malo putujem, možda upišem časove plesa, pa čak i da se ponovo povežem sa prijateljima koje godinama nisam videla.
Pozvala sam sina i snaju da im javim da sam završila sa poslom. Snaja me je šokirala rekavši: „Savršeno! Od ponedeljka do petka možeš da čuvaš decu!”
Nasmejala sam se, misleći da se šali. Ali njen glas je bio ozbiljan. Blago sam rekla: „Volim svoje unuke, ali nisam besplatna dadilja.” Odmah je postala hladna i prekinula vezu.
Kasnije te večeri bila sam užasnuta kada sam videla poruku od svog sina. Pisalo je: „Duguješ nam. Sećaš li se kako smo te podržavali posle smrti tate?”
Sedela sam zapanjena. Da, pomagali su. Ali nikada nije bilo rečeno da to ima uslove. Vaspitala sam sina da bude ljubazan i pravedan, i nikada nisam očekivala ovakav tretman od njega.
Sledećeg jutra poslala sam mu poruku u kojoj sam napisala da bih volela da s vremena na vreme izvedem decu negde, ali da ne mogu da ih čuvam puno radno vreme. Ali njima to nije bilo dovoljno.
Sada imam osećaj da moram da biram između svog mira i svojih unuka. Već mi nedostaju, ali se bojim da, ako popustim, to će postati obaveza koju ne mogu da ispunjavam.
Da li da im se ponovo obratim? Ili da sačekam da se smire?
izvor: brightside.me
The post “Imam 67 godina i konačno sam otišla u penziju…” appeared first on Zdravlje priroda.