U današnjem članku donosim priču o životu Mire Armstrong, žene iz malog mesta Porepunkah u Australiji, koja je svojom upornošću i snagom duha preživela ratne strahote, siromaštvo i velike porodične tragedije.
Uprkos 92 godine života, Mira je primer vitalnosti i neustrašivosti, a njen moto je jednostavan: „Ne umri!“Mira je rođena 1933. godine u Poljskoj, u periodu velikih globalnih ekonomskih poteškoća poznatih kao Velika depresija. Njen otac, obućar po profesiji i rezervista u vojsci, uhvaćen je u vihoru Drugog svetskog rata i odveden u nemački zarobljenički logor.
- Porodica je potom progonjena i raseljavana, dok su Mira i njeni najbliži preživljavali u bednim uslovima. Dok su nemačka deca išla u školu, Mira i njeni su kopali po otpadu da prežive, a zabavu im je predstavljao stari gramofon koji su pronašli. Sećanja iz tog doba uključuju slike američkih aviona kako lete iznad sela i britanskih zarobljenika, izgladnelih do te mere da su jeli travu, dok su ih nemačke vlasti sprovodile. Iako tada nije govorila engleski, Mira je imala duboku želju da im pomogne i razume njihovu patnju.
Nakon završetka rata, Mira i njena porodica nisu odmah pronašli mir. Premeštani su iz jednog logora u drugi, prvo u Italiji, a zatim 1950. godine, kada je Mira imala 17 godina, isplovili su brodom SS Skaugum za Australiju. Prvi put u životu doživeli su pravu slobodu — kupatilo, pastu za zube, i sve ono što je ranije bilo nezamislivo. Melburn je za njih bio kao raj na zemlji, mesto gde su konačno mogli duboko da udahnu i osete život bez straha. Uskoro su se nastanili u Porepunkahu, gde je Mira upoznala svog budućeg supruga Brusa. Venčali su se 1954. godine, a zajedno su, rukama bez mašina, gradili svoj dom, kopajući temelje i bunar.
Kroz ceo svoj život Mira je negovala vrednost aktivnog i ispunjenog života. U mladosti je svakodnevno prelazila 24 kilometra biciklom, čak i u štiklama, kako bi stigla na posao i u crkvu. Radila je u ugostiteljstvu i maloprodaji, dok je kod kuće vodila računa o deci i farmi. Njena dnevna rutina nije poznavala lenjost – nikada nije sedela besposlena. Danas, u devetoj deceniji, i dalje uživa u šetnjama i baštovanstvu, održavajući telo i duh aktivnim. Njena ishrana je jednostavna, ali pažljivo birana: ovsena kaša za doručak, supa bogata povrćem, riba, piletina, orašasti plodovi, a retko crveno meso. Ne puši i ne pije alkohol, a tek je nedavno počela da pije kafu. Iako je na granici dijabetesa, izbegava preterano voće, ali ponekad ne može odoleti njegovoj slatkoći.
Ipak, Mira nije bila pošteđena tragedija. Brus je tragično preminuo 1977. godine u nesreći sa kamionom, ostavljajući je samu sa trojicom sinova i farmom od 70 krava. Taj period je opisala kao pravi pakao, kada je sve radila kao na autopilotu, bez prestanka, da bi izdržala. Godinama kasnije, 1992, život ju je još jednom ozbiljno pogodio kada je izgubila najmlađeg sina Grejema u saobraćajnoj nesreći. U tim najmračnijim trenucima vratila se veri, koja joj je pružila utehu i snagu da nastavi dalje.
- Mira nije samo preživela, već je postala stub svoje zajednice. Ima osam unuka i osam praunuka, a njena energija i društvenost nikada nisu izbledele. Volontirala je gotovo tri decenije u organizaciji „Meals on Wheels“, koja pomaže starijim osobama, a 14 godina radila je u lokalnoj prodavnici polovne robe. Kaže da voli da daje i da je volontiranje ispunjava, jer joj lako dosadi kada nije aktivna.
Njena svakodnevica ispunjena je malim radostima: rešava ukrštenice, čita trilere i – prema sopstvenom priznanju – „vruće romanse“. Nakon što je izgubila Brusa, ljubavni romani su joj pomagali da prebrodi noći tuge, iako često nije ni razumela sadržaj. Za Miru, uživanje u sitnicama poput hranjenja ptica i rada u vrtu predstavlja pravu formulu za srećan i dug život.
Na kraju, njen najvažniji savet svima koji žele da dožive duboku starost jeste jednostavan, ali moćan: „Moj recept za dug život? Samo – ne umri!“ Ovaj moto nosi sa sobom ne samo poruku upornosti, već i duh optimizma, koji je Mire čuvao kroz sve životne izazove. Njena priča nas podseća da je, uprkos svim teškoćama i gubicima, moguće sačuvati vedrinu i snagu da se ide napred.
Mira Armstrong nije samo preživela svoje vreme; ona je dokaz da se sa verom, radom i neprekidnom aktivnošću može graditi život ispunjen smislom i radošću, bez obzira na godine ili okolnosti. Njen životni put inspiracija je za sve koji veruju u snagu ljudskog duha i važnost da se nikada ne odustane.