Fotografije preminulih osoba zauzimaju posebno mJesto u našim životima , one su most između prošlosti i sadašnjosti.Već generacijama se prenose određena pravila i savjeti o tome gdje i kako bi trebalo čuvati ove fotografije.
Fotografije preminulih osoba oduvek su imale posebno mesto u našem životu i kolektivnom pamćenju. Bez obzira na to da li u njih gledamo s tugom, nostalgijom ili poštovanjem, one predstavljaju most između sveta živih i sveta mrtvih. U mnogim kulturama, pa i kod nas, postoji verovanje da su takve slike više od običnih uspomena – da poseduju posebnu energiju i da mogu uticati na naš životni prostor i duhovno stanje.
Bez obzira na to da li verujemo u ove običaje ili ih smatramo starim narodnim verovanjima, činjenica je da se kroz vekove prenose određena pravila i preporuke kada je reč o čuvanju i izlaganju fotografija osoba koje više nisu među nama. Sledeći ovakve smernice, mnogi veruju da se čuva energetska ravnoteža u domu, ali i poštuje svet mrtvih.
1. Fotografije pokojnika ne bi trebalo držati na vidnim mestima
Jedno od najčešćih verovanja kaže da fotografije pokojnika ne treba da se nalaze na zidu, u okviru, na stolu ili bilo kom drugom mestu koje je izloženo svakodnevnim pogledima. Razlog za to, prema narodnoj tradiciji i duhovnim savetima, leži u uverenju da takve slike mogu da „povuku“ energiju iz živih ljudi, posebno ako su stalno izložene.
Pretpostavlja se da ako se preminuli svakodnevno „posmatra“ kroz fotografiju, energetska veza između njega i sveta živih ostaje otvorena, što navodno može dovesti do iscrpljivanja domaćina, emocionalne nestabilnosti, pa čak i do fizičkih tegoba. Umesto toga, savetuje se da se takve slike čuvaju na diskretnim mestima – u foto-albumima, kutijama za uspomene, ili posebnim ladicama – gde će služiti kao povremeni podsetnik na drage ljude, ali bez konstantnog energetskog prisustva u prostoru.
Gledanje takvih fotografija s vremena na vreme, s poštovanjem i setom, smatra se zdravim i prirodnim oblikom tugovanja i sećanja. Međutim, njihovo stalno prisustvo u prostoru može, kako se veruje, izazvati subtilne promene u raspoloženju i opštem stanju ukućana.
2. Fotografije preminulih treba držati odvojeno od fotografija živih
Još jedno uvreženo pravilo jeste da slike pokojnika ne bi trebalo mešati sa fotografijama živih članova porodice. Preporučuje se da se napravi poseban album, ili čak posebna kutija, u kojoj će se čuvati isključivo fotografije preminulih osoba. U slučajevima gde su na jednoj slici prikazani i živi i mrtvi, neki duhovni savetnici predlažu čak i fizičko razdvajanje – sečenjem fotografije – kako bi se odvojile energije koje pripadaju različitim svetovima.
Neki ljudi idu korak dalje i veruju da bi ovakve fotografije trebalo čuvati u crnim albumima, ili čak u crnim kesama, jer se crna boja tradicionalno povezuje sa završetkom, zaštitom i tišinom. Ovaj simbolički čin ima za cilj da pokojnicima obezbedi mir, a živima očuva snagu i ravnotežu.
3. Fotografije preminulih gledati u određene dane
Takođe se često naglašava da se slike pokojnika ne bi smele gledati svakodnevno, već samo u posebnim prilikama – na dan godišnjice smrti, na Zadušnice, ili druge dane posvećene dušama umrlih. Tada se veruje da je veza između svetova otvorenija i da je pravo vreme za prisećanje, molitvu i razgovor s onima kojih više nema, makar i simbolično.
U tim trenucima, posmatranje fotografije može imati lekovit, smirujući efekat – ne kao svakodnevna scena koja stvara tugu, već kao ritual koji donosi osećaj duhovne povezanosti i unutrašnjeg mira.
Zaključak: sećanje s merom i poštovanjem
Iako se ova verovanja temelje na tradiciji, duhovnim učenjima i usmenim predanjima, mnogi ljudi ih i danas poštuju iz osećaja poštovanja prema precima i potrebi da održe energetski sklad u domu. Bez obzira na to da li ste skloni ovakvim razmišljanjima ili ne, važno je da prema sećanjima na preminule postupamo s pažnjom i poštovanjem. Slike dragih ljudi mogu biti dragocene uspomene – ali i snažni energetski simboli koji, kako se veruje, zaslužuju posebno mesto i poseban tretman.