U današnjem članku donosim vam potresnu priču Ljubinka Milojkovića iz Zaječara, čoveka koji je preko četiri decenije u neizvesnosti i bolu zbog nestanka svog brata Dragoslava. Njegove reči: „Došao je da me poseti u vojsci i nikad se više nije vratio kući“, nose težinu života ispunjenog tugom, nadom i neprestanom potragom.
Iako je prošlo 42 godine od tog poslednjeg susreta, Ljubinko je uveren da njegov brat nije nestao zauvek, već da je živ i da će ga jednog dana ponovo pronaći.Dragoslav je nestao 1982. godine, nakon što je došao u vojsku da poseti Ljubinka, tada mladog vojnika. Taj susret nije doneo ništa što bi nagovestilo tragediju, nije bilo svađe ni neprijatnosti. Sve je izgledalo kao i ranije, možda čak i previše mirno, što sada, sa distance, zvuči gotovo neobično. „Otišao je bez reči, bez ikakvog objašnjenja, bez sukoba ili problema,“ priseća se Ljubinko. Tog dana Dragoslav je izašao iz kuće i nikada se više nije vratio. Za sobom je ostavio suprugu i dvoje dece, porodicu koja je ostala bez odgovora i smisla, u bezgraničnoj tmini neizvesnosti.
- Godine su prolazile, ali brata nije bilo. Ljubinko je od tog trenutka preuzeo ulogu čuvara sećanja i vere u njegov povratak. Njegova odlučnost da ne dozvoli da brat bude zaboravljen postala je snaga koja je držala celu porodicu na okupu. Porodica Milojković prošla je kroz teške trenutke; roditelji, koji su se brinuli o unucima nakon nestanka Dragoslava, nisu dočekali da ga ponovo vide, a njegova supruga je, preplavljena tugom i nemoći, danas smeštena u dom za nezbrinute jer nije sposobna da se sama brine o sebi. Ljubinko je izgubio i bliske rođake — jednog brata od strica, koji je umro mlad od bolesti, i drugog koji je stradao u nesreći. „Ostao sam samo ja. I on. Ako je živ. Ako je negde…“ — ove reči ne izražavaju ljutnju, već duboku tugu i neumornu čežnju za bratovim prisustvom.
Nada se pojavila petnaest godina nakon nestanka kada je Ljubinko dobio neočekivanu informaciju od policije. Rekli su mu da je Dragoslav lično došao u Policijsku upravu u Novom Sadu, tražio promenu lične karte i prijavio novo prebivalište. Policijski inspektor mu je tada pokazao fotografiju, a Ljubinko je bez dileme prepoznao svog brata. Taj trenutak doneo je tračak svetlosti u dugu i tmurnu priču — dokaz da njegov brat možda nije zaboravio svoj stari život, da je možda negde blizu. Nažalost, kada je Ljubinko došao u policijsku stanicu da sačeka Dragoslava, nije ga više bilo. Policajci su mu rekli da je tog jutra podigao dokumenta i otišao, ne ostavivši nikakav dalji trag.
Za mnoge bi to bio kraj, kraj potrage, kraj nade. Ali ne i za Ljubinka. Njegov život pretvorio se u neprekidnu potragu i mapu fragmenata koja se neprekidno pokušava spojiti u celinu. Svaka informacija, svaki znak života koji je došao ili bi mogao da dođe, za njega je dragocen. Njegova molba je jednostavna i duboko dirljiva: da sazna gde je njegov brat, ili barem da ga ponovo vidi. Ako je Dragoslav negde živ i ako čita ove reči, Ljubinko ga poziva da mu se javi. Ako bilo ko prepozna Dragoslava — bilo u gradu, na ulici, u autobusu — moli se da mu to jave, da mu kažu da kod kuće postoji neko ko još uvek čeka i veruje.
- „Samo da ga vidim, da znam da je živ. Nikada mu ništa ne bih zamerio. Samo da ga zagrlim još jednom,“ kaže Ljubinko, glasom punim nade i nežnosti. U svetu koji brzo zaboravlja i gde ljudi lako odustaju jedni od drugih, on i dalje veruje — ne u priče, ne u nagađanja, već u krv, u bratsku vezu koju nijedna daljina ne može da prekine.
Ova priča pokazuje koliko jedna porodica može biti duboko pogođena gubitkom, koliko je tuga moguća i koliko je nada važna. Često je upravo ta nada snaga koja omogućava ljudima da nastave dalje uprkos svemu. Ljubinkova neumorna potraga, njegova vera da će brat jednoga dana ponovo biti sa njima, uči nas o značaju porodičnih veza i o tome da je ljubav jača od vremena i udaljenosti.
Nestanak Dragoslava nije samo lični gubitak. To je saga o ljudskoj izdržljivosti, o sposobnosti da se sačuva sećanje i da se ne dozvoli da neko postane samo ime iz prošlosti. U svakoj Ljubinkovoj reči krije se bol, ali i neugasiva nada — da će jednom doći trenutak kada će moći da pita: „Gde si, brate moj?“ i dobije odgovor koji mu je godinama nedostajao.
Tako, u vremenu kada se mnogi brzo predaju i zaboravljaju, Ljubinko ostaje simbol istrajnosti i vere u porodičnu ljubav. Njegova priča je podsetnik koliko su važne veze koje nas povezuju i koliko su nam potrebni odgovori, čak i kada nam ih vreme oduzima. U njegovim očima, svaki novi dan donosi priliku za novi trag, za novi korak bliže istini, za novu nadu.