Ovo je priča o Sofiji ženi koja je s radošću dočekala trudnoću, ali i sa tugom u srcu jer je znala da njen suprug želi isključivo sina.I upravo tada, kada su joj leđa okrenuli oni od kojih je najviše očekivala sudbina je odlučila da uzme stvar u svoje ruke
Sofija je dugo sanjala o tome da postane majka. Posle godina iščekivanja, molitvi i neizvesnosti, napokon je ostala trudna. Iako je to za nju bila najradosnija vest u životu, senku na njenu sreću bacala je reakcija njenog supruga Nikole. Umesto da zajedno slave tu novu nadu i početak zajedničkog roditeljstva, Nikola je od samog početka imao jedan uslov – dete mora biti muško. “Ako rodiš devojčicu, nemoj se ni vraćati iz porodilišta”, rekao je bez trunke kajanja, kao da govori o nekoj sitnici, a ne o sudbini svog budućeg deteta.
U mesecima koji su sledili, Sofija je pokušavala da ignoriše njegovu hladnoću. Odlazila je na preglede sama, nadajući se da će se njegovo srce omekšati. Na prvom i drugom ultrazvuku pol deteta nije mogao biti precizno određen. Međutim, na trećem pregledu, lekar je sa sigurnošću rekao da će roditi devojčicu. Čim je čuo tu vest, Nikola je ustao i bez reči izašao iz ordinacije. Nije sačekao ni da se Sofija presvuče. Do kuće se vratila sama, sa grčem u stomaku i sve većom tugom u srcu.
Nakon porođaja, Sofija je ostala u bolnici nekoliko dana, a kada je došao dan otpusta, ispred bolnice nije bilo nikog da je dočeka. Suprug se nije pojavio. Nije odgovarao na pozive, poruke ni glasovne poruke koje mu je ostavljala sa nadom da će promeniti mišljenje. Umorna i razočarana, vratila se kući javnim prevozom. Sa torbom u jednoj ruci i bebom u drugoj, jedva se popela do trećeg sprata zgrade u kojoj su živeli. Ispred vrata ju je dočekao šok – veliki kofer s njenim stvarima i poruka na kojoj je stajalo:
“Ako je devojčica – sama ćeš je odgajati.”
- Sofija se srušila na klupu ispred ulaza, ne od bola u telu, već od bola u duši. Stomak joj se stegao, suze su se slivale niz lice dok je pokušavala da dođe do daha. U tom trenutku, prišla joj je njihova komšinica, starija žena poznata svima kao teta Daša. Nije bilo potrebe da pita šta se desilo – pogled na Sofiju i njene stvari govorio je sve. Odmah je pozvala hitnu pomoć, koja je stigla za nekoliko minuta i ponovo odvezla Sofiju u porodilište.
I tada se dogodilo čudo – Sofija je rodila blizance, devojčicu i dečaka. I dok su lekari čestitali, a bolnička soba ispunjena radošću i uzbuđenjem, u njoj se mešalo sve – sreća zbog dece i tuga zbog čoveka kome su svi ti trenuci značili samo ako je jedno dete muško.
Na dan otpusta iz bolnice, došli su njeni roditelji da je odvedu kući. Na Sofijino iznenađenje, pojavio se i Nikola. Bio je drugačiji – doteran, nasmejan, sa velikim buketom crvenih ruža u ruci. Prišao joj je, poljubio je u obraz i s ushićenjem uzeo sina u naručje. Zagrlio ga je snažno, kao da želi nadoknaditi sve što je propustio. Međutim, na devojčicu nije ni pogledao.
Sofija je stajala u neverici. Srce joj se slamalo dok je gledala kako otac njihovo drugo dete ignoriše, kao da ne postoji. Kada mu je tiho rekla da uzme i ćerku, Nikola je hladno odgovorio:
“Ona mi nije potrebna. Sina ću da vodim, a nju ostavi u bolnici.”
To je bio trenutak u kojem se Sofijina snaga probudila. U trenu je bacila buket na pod, uzela sina iz njegovog naručja i rekla:
“Ti nećeš voditi nikoga. Od danas nas više ne poznaješ. Zaboravi i mene i decu zauvek.”
- Bez osvrta, sela je u automobil svojih roditelja s oboje dece i zauvek otišla. Nikola je ostao sam, zbunjen i zatečen, nespreman na toliku odlučnost. U danima koji su sledili, shvatio je da je izgubio više nego što je ikada mogao zamisliti.
Sofija je pokrenula postupak za razvod i ubrzo ga i dobila. Godinama kasnije, upoznala je drugog muškarca – toplog, pažljivog, spremnog da je podrži i voli nju i njenu decu. Iako se još nije udala, više nije sama. Sada živi mirno, posvećena odgajanju svojih blizanaca – dvoje dece koje voli jednako, srcem bez granica.
Nikola je, u očaju, potražio savet od sveštenika, ne shvatajući gde je pogrešio. Tada je dobio lekciju koju će pamtiti do kraja života:
“Bog daje decu, a ne ljudi. Jedno žensko dete, ako je dobro i čestito, može roditelju doneti više radosti i pomoći nego pet sinova. Nije poenta u polu deteta. Poenta je u ljubavi, sreći i dobroti koju to dete donosi – tebi, tvojoj kući i svetu.”