U današnjem članku upoznaćemo se sa fascinantnom pričom o Mariz Šoasi, ženi rođenoj 1903. godine u jugozapadnoj Francuskoj, čiji život i dela ostavljaju dubok trag u svetu novinarstva i književnosti.
Odgajana od strane bogatih tetki, dobila je priliku da studira na Kembridžu, gde je potvrdila svoju posvećenost i intelektualnu snagu. Mariz nije bila obična žena svog vremena; bila je neumorna novinarka uvek u potrazi za intrigantnim pričama, kao i pisac koji je objavio dela o psihologiji, filozofiji i ezoteriji, temama koje su je duboko zanimale.
- Jedan od najzanimljivijih detalja iz njene biografije jeste susret sa samim Sigmundom Frojdom 1927. godine. Mariz mu je poverila svoj san, za koji je smatrala da potiče od anksioznosti. Frojd je, bez prethodnih informacija, zaključio da je ona vanbračno dete, što je bila istina. Ovo svedoči o njenoj dubokoj povezanosti sa psihološkim procesima i intuiciji velikog psihoanalitičara. Njena prva objavljena knjiga, “Mesec dana među devojkama” (1929), bila je hrabra i kontroverzna, jer je pisala o životu seksualnih radnica, prostitutki koje je susretala u bordelima i na ulicama. Ovaj dokumentaristički pristup pokazao je njenu spremnost da istražuje društvene margine i raskrinkava tabu teme.
Mariz je nastavila da istražuje, pa je na osnovu ličnih iskustava napisala i “Mesec dana među muškarcima”, delo koje otkriva tajni muški svet Svete Gore – mesta strogo zatvorenog ženama. Shvatajući da na Atos ne može doći otvoreno, ona je odlučila da se prerušava u mladog monaha. Godine 1931. uspeva da, pod maskom koju je nabavila u Istanbulu, ostane čak trideset dana na Svetoj Gori, uspešno skrivajući svoj identitet. Ovaj potez govori o njenoj hrabrosti, ali i o strasti prema prikupljanju istinitih, ekskluzivnih priča.
Na početku njene knjige stoje fotografije koje prikazuju Mariz u muškoj odeći, uz prateći epigraf koji simbolično ističe prolaznost i krhkost monaškog identiteta: “Monah mora biti kao so: so koja je izašla iz vode nestaje u dodiru sa vodom koja ga rastvara. Monah koji je izašao iz žene gubi sebe u kontaktu sa ženom.” U daljem tekstu opisuje se susret sa monasima i njihova iskustva borbe sa telesnom žudnjom, iskušenjima i grižom savesti. Njeno delo je izazvalo sumnje među monaškom zajednicom, koja je odbacila mogućnost da jedna žena može toliko dugo ostati neprimećena u isključivo muškom svetu.
Mariz Šoasi preminula je 1979. godine, ostavivši za sobom značajnu bibliografiju i priznanja, ali i misterioznu sumnju da li je zaista provela mesec dana na Svetoj Gori ili je sve bilo plod njene mašte. Njena hrabrost i intelekt i dalje izazivaju divljenje i kontroverze.
- U njenoj knjizi, Mariz je detaljno opisala duboku fascinaciju monaškim životom, naročito duhovnom disciplinom, asketizmom i unutrašnjim mirom koje monasi neguju. Iako je primećivala divan kontrast između njihove duhovne čistote i materijalizma zapadnog sveta, njen pristup nije bio idealizovan. Ona je uočavala i psihološke borbe monaha, njihovu izolaciju, ali i posvećenost životu koji su izabrali. Proučavala je fenomen seksualne sublimacije u monaškom životu, što je za nju bilo važna filozofska tema.
Sveta Gora, mesto o kome piše, predstavlja duhovni centar pravoslavlja i sastoji se od 20 manastira. Nalazi se na poluostrvu Atos, trećem prstu Halkidikija, i oduvek je smatrana mestom posebne svetosti. Poseta ovom mestu je strogo kontrolisana, a jedna od najstrožih zabrana odnosi se na žene – njihova noga ne sme zakoračiti na tlo Svete Gore. Ova zabrana, zvanično uvedena još u 10. veku, poštuje se već vekovima, iako postoje retki izuzeci.
Legenda vezana za ovu zabranu govori o Presvetoj Bogorodici, koja je sa apostolom Jovanom na putu ka Kipru zbog oluje pristala na Atosu. Kada je sišla na obalu, očarana lepotom, zamolila je svog sina Isusa Hrista da poluostrvo učini svojim “vrtom i rajem” za one koji traže spasenje. Zbog tog blagoslova, poluostrvo je posvećeno Majci Božjoj i ženama je pristup zabranjen.
Međutim, istorija poznaje izuzetke. Kada su arapski gusari napadali obale, monasi su nekada otvarali vrata ženama, mada retko. Postoje priče i o srpskom caru Dušanu Silnom koji je na Atos doveo svoju suprugu Jelenu, ali ju je stalno nosio da ne bi zakoračila na zemlju. U manastirima su postavljani tepisi da bi se sprečio direktan kontakt žene sa tlom. Takođe, poznato je da su nekoliko drugih žena, uključujući ćerku cara Teodosija I, rusku princezu Tatjanu, pa čak i Mis Evrope iz 1929. godine, uspele da posete ovo sveto mesto uprkos zabrani.
Jedan od najzanimljivijih slučajeva je upravo priča o Mariz Šoasi, koja se prerušila u muškarca kako bi provela mesec dana među monasima, da bi potom svoje iskustvo zabeležila u knjizi. Ova priča dodatno osvetljava intrigantnost Svetog Atosa i ljudsku žeđ za znanjem i istinom.
U novije vreme, krajem 2019. godine, izazvala je pažnju vest da su na Svetoj Gori pronađeni posmrtni ostaci žene ispod kapele Svetog Atanasija. Ovo otkriće je postavilo pitanja o tome ko je ta žena i da li je možda prva žena sahranjena na ovom svetom mestu, dodatno produbljujući misteriju oko pravila i izuzetaka vezanih za ženski pristup Svetoj Gori.
Mariz Šoasi ostaje simbol hrabrosti, radoznalosti i neumorne potrage za istinom, ali i primer kako su granice i zabrane često izazov koji žene uspevaju da prevaziđu. Njena priča nas podseća na kompleksnost duhovnog sveta i društvenih normi, kao i na to koliko su ljudske želje za slobodom i razumevanjem duboke i neukrotive.