Snežana Đurišić je ime koje već decenijama zauzima posebno mjesto na muzičkoj sceni.Rođena je 6. novembra 1959. godine u Gornjem Miloševu, a već kao djevojčica pokazivala je izuzetnu muzikalnost . Danas je u vezi sa doktorom Vanjom Miloševićem, sa kojim dijeli stabilan, zreo odnos, koji je vraća osmijeh na lice poslije sviju tragedija što su je zadesile.
Jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih pevačica narodne muzike na ovim prostorima, Snežana Đurišić, danas uživa u zreloj i ispunjenoj ljubavi sa poznatim ginekologom Vanjom Miloševićem. Njihova veza izaziva simpatije javnosti jer zrače skladom, toplinom i međusobnim poštovanjem. Međutim, put koji je Snežana morala da pređe do ove životne tačke bio je sve samo ne lak. Iza njene vedrine i snage stoji teška, duboko emotivna borba kroz koju je prošla nakon što je izgubila čoveka svog života – supruga Slobodana Gvozdenovića, s kojim je provela čak 36 godina u braku.
- Gubitak voljene osobe za Snežanu nije bio samo emotivni udarac, već potres koji joj je uzdrmao temelje svakodnevice i identiteta. Slobodan je preminuo iznenada, od infarkta, ostavivši je u trenutku samom srcu praznine s kojom nije znala kako da se nosi.
– U mojoj glavi ja nisam bila depresivna. Nisam to tako nazivala. Ali znala sam da nešto nije u redu. Počelo je tako što mi je odgovarala samoća. U stvari, tražila sam je. Smetali su mi čak i moji najmiliji – deca, prijatelji, svako ko bi u kući bio duže od pola sata. Samo sam želela da budem sama. Gledala sam serije, igrala igrice… sve samo da pobegnem u tišinu, iskreno je priznala Snežana u emisiji RTS Ordinacija.
Tuga nije došla sama. Pre smrti supruga, Snežana je izgubila i brata, a potom i oca – niz gubitaka koji su je psihički iscrpili i ostavili je da se sama nosi sa osećajem nemoći, koji joj je bio potpuno stran.
– Gubitak mog supruga bio je najteži. Bila sam navikla da se nosim sa životom, borac sam, rešavam stvari, završavam obaveze… a onda ostanem bez njega. Posle 36 godina zajedničkog života, samo jedno pitanje mi se vrzmalo po glavi – kako je moguće da ga više nema Taj osećaj nemoći, da ništa ne možeš da učiniš, to me je slomilo. To me je bacilo u depresiju, iako ja to tada nisam želela tako da nazovem.
Bila je to duga i tiha borba, ispunjena danima u kojima je pokušavala da održi privid normalnosti. Sve je funkcionisalo spolja – nastupi, obaveze, komunikacija s okolinom – ali unutar nje, dani su prolazili u tišini, uz suze koje nisu prestajale.
– Godinu dana nisam mogla da izgovorim njegovo ime, a da ne zaplačem. Znala sam da dokle god taj bol traje, ne treba da izlazim, ne treba da idem među ljude. Znala sam da nisam spremna.
Ipak, prekretnica je došla u trenutku kada je razgovarala sa koleginicom koja je prošla sličnu životnu priču. Ona ju je uputila na razgovor sa duhovnikom, što se ispostavilo kao jedan od ključnih koraka ka unutrašnjem ozdravljenju.
– Dala mi je kontakt jednog monaha. Prošlo je mesec dana dok sam se usudila da ga pozovem. Kad me je taj napad tuge uhvatio uveče, oko 10 sati, odlučila sam da okrenem broj. Ne sećam se ni šta sam pričala, niti koliko je trajalo, ali se sećam – posle tog razgovora osetila sam olakšanje. Bilo je to prvi put da se nešto u meni pomerilo.
- Osim duhovne podrške, odlučila je da potraži pomoć i kod psihologa. Iako su joj mnogi savetovali lekove, Snežana ih nije uzimala. Njen oporavak tekao je drugačije – polako, kroz razgovore, molitve i samoposmatranje.
– Kada bih pričala s duhovnikom, olakšanje bi trajalo sat, dva… a vremenom sve duže. Molila sam se, slušala savete, i nisam pristajala na pritisak okoline da ‘izađem među ljude’ na silu. Taj pristup mi nije prijao. Imala sam svoj ritam.
Tokom tog teškog perioda, često bi se povukla, govorila deci da ide na spavanje, a zapravo bi noći provodila igrajući jednostavne igrice na telefonu, bežeći od misli i tišine.
– Lagano sam se vraćala. Mic po mic. Godinu i po dana sam bila u tom stanju. Nije bilo strahova, ali jeste velika, teška praznina. Pomak je nastao kad sam prvi put otišla da pevam na veselju, i umesto da se odmah vratim kući – ostala sam. Taj osećaj da mi je bilo prijatno među ljudima bio je znak da se nešto menja.
Tek četiri godine nakon gubitka supruga, dozvolila je sebi da pogleda drugog muškarca na način na koji žena gleda partnera. Tada je u njen život ušao Vanja Milošević, čovek koji je svojim strpljenjem, nežnošću i razumevanjem uspeo da dotakne deo njenog srca za koji je mislila da više ne može da voli.
Danas, Snežana Đurišić otvoreno priča o svojoj borbi jer zna da mnoge žene prolaze sličan put, ali se osećaju same i neshvaćene. Njena priča je svedočanstvo da tuga jeste teška, ali nije večna – i da posle tame, uz ljubav, duhovnost i podršku, ipak dolazi novo svetlo.