Doktor Rejmond Mudi poznat po svojim istraživanjima koji se često nazivaju iskustvima bliske smrti Mudi je podelio iskustvo koje je duboko uticalo na njegov pogled na život i smrt , iskustvo koje je doživeo sa sopstvenom porodicom, na samrti svoje majke.
Doktor Rejmond Mudi, jedan od najuglednijih američkih psihijatara i filozofa, poznat je po tome što je popularizovao termin „iskustvo bliske smrti“, koji je postao prepoznatljiv u istraživanjima fenomena života nakon smrti. Međutim, Mudi tvrdi da je bio svedok nečeg mnogo neobičnijeg i potresnijeg – zajedničkog iskustva smrti, doživljenog sa njegovom porodicom dok je bila prisutna na samrti njegove majke.
- Nakon što je njegovoj majci dijagnostikovan Hodžkinov limfom, a lekari su joj dali svega nekoliko dana života, porodica je bila suočena sa strašnom realnošću. Rekli su im da je bolest previše uznapredovala i da hemoterapija više nije mogla da pomogne. Majka je bila ne samo njihov oslonac, već i duša porodice, a sada su svi morali da budu njeni oslonci. Tada su se okupili, kako bi u poslednjim trenucima bili uz nju. Ovo su bili trenuci koji su za njih zauvek ostali u sećanju.
„Mama je bila stub naše porodice, a sada smo mi morali da budemo njen stub“, piše Mudi u svojoj knjizi Dokaz života posle života, opisując te strašne, ali i duhovne trenutke. Okupili su se svi – šest članova porodice, deca i partneri, stajali su oko njenog kreveta, držeći se za ruke. I upravo tada, nešto potpuno neobjašnjivo se desilo. Mudi je opisao kako se prostorija iznenada promenila, kao da je dobila oblik peščanog sata. Četvoro od njih je doživelo neobičan osećaj da se podižu u staklenom liftu, kao da ih nešto nevidljivo vuče naviše. To je bio trenutak koji je sve njih duboko potresao.
Nekoliko članova porodice tvrdilo je da su videli svog pokojnog oca, koji je preminuo godinu i po pre toga. Činilo im se kao da je stajao na kraju kreveta, jasno i stvarno, kao da je tu, pred njima, živ. Ovaj prizor je bio nešto što nijedan od njih nije mogao da zaboravi, jer su svi doživeli isto, istovremeno. Prostorija je bila opisana kao mekana i nejasna, sa svetlom koje je podsećalo na noćnu svetlost bazena – prijatnu, smirujuću, gotovo eteričnu. Mudijev zet, metodistički sveštenik, izjavljuje da je osetio da je napustio svoje fizičko telo, kao da je prešao u neku drugu dimenziju zajedno sa pokojnom majkom.
- Iako je Mudi ranije bio skeptičan i smatrao takve priče neozbiljnima, iskustvo koje je on i njegova porodica doživeli nije mogao da ignorisao. Ovi trenuci su bili daleko od običnog gubitka – oni su postali iskustvo koje nije donosilo samo tugu, već i neku vrstu radosti. Nakon što je njegova majka preminula, članovi porodice su razmenjivali svoja zapažanja i svi su se složili da su bar delimično ispratili svoju majku na njenom poslednjem putovanju ka raju. Umesto tuge, svi su osetili ogromnu, gotovo neopisivu sreću.
„Tog dana, tuga je napustila sobu, a zamenila ju je neopisiva sreća“, piše Mudi, što je za njega bio znak da smrt nije kraj, već samo prelaz u nešto više, duhovno i transcendentno.
Mudi, koji je tokom svog života bio potpuno skeptičan prema idejama o životu posle smrti, još više je bio iznenađen tokom svojih višedecenijskih istraživanja, gde je naišao na hiljade izveštaja o iskustvima bliskim smrti. Iako je on i dalje tvrdio da ta iskustva nisu dokaz za život posle smrti, zajednička iskustva smrti (SDE – shared death experiences) smatrao je mnogo snažnijim dokazom – jer ih istovremeno doživljava više ljudi. Za razliku od iskustava bliske smrti, koja mogu biti subjektivna, zajednička iskustva smrti su fenomen koji, prema njegovim rečima, nije moguće objasniti kao halucinacije, jer ga doživljava više osoba u isto vreme, bez ikakve prethodne pripreme.
„Najčešći opisi tih iskustava uključuju svetlost koja ispunjava prostoriju, pojavljuju se preminuli rođaci, a neki ljudi tvrde da napuštaju svoje telo i prate umiruću osobu u zagrobni svet“, objašnjava Mudi. Jedna od najpotresnijih priča iz njegove knjige dolazi od žene po imenu Betsi, koja je brinula o svom dementnom mužu i njegovoj majci, koja je bila pred smrt. U trenutku kada je bila pored kreveta svoje svekrve, Betsi je doživela iskustvo gde je ušla u tunel, a na drugom kraju je videla mladu verziju svoje svekrve, koja je pozivala njenog sina Boba, da joj se pridruži. Betsi nije shvatila odmah, ali ubrzo je shvatila da je svekrva zapravo pozivala njenog muža – koji je stajao iza nje. Nakon što je svekrva preminula, nekoliko nedelja kasnije, Bob je takođe preminuo.
Mudi je isprva mislio da ovakvi fenomeni nastaju samo među osobama koje su emotivno povezane, poput majke i deteta, ali su se kasnije ispostavile i priče drugih ljudi koji nisu bili emocionalno povezani sa umirućom osobom, kao što su lekari i medicinske sestre. Ljudi su prijavljivali da su videli svetlosne aure, oblike koji izlaze iz tela, pa čak i nešto poput “revije života” preminule osobe.
Mudi ističe da su ovakvi fenomeni, iako često osporavani kao rezultat stresa ili mentalne konfuzije, veoma teško ignorisati kada ih dožive brojne osobe istovremeno. On takođe tvrdi da takva iskustva ne mogu biti planirana, jer je to spontan, duhovni proces.
„Zajednička iskustva smrti pokazuju da svest nije samo hemijska reakcija u mozgu. To je nešto više, nešto duhovno“, zaključuje doktor Mudi, ostavljajući otvorena pitanja o prirodi života, smrti i onog što dolazi posle nje.