U današnjem članku, pričat ćemo o jednom od najpoznatijih i najvažnijih događaja koji se veže uz ime Svetog Vasilija Ostroškog.
Ovaj događaj, ispričan kroz pripovijetku poznatog srpskog pisca Sime Matavulja, i danas ostavlja snažan utisak na sve koji se mole ovom velikom svetitelju. Priča, koja je deo arhivskih zbirki manastira Ostrog, govori o neobičnom i duboko duhovnom iskustvu Jovana Šibraka, čoveka koji je bio poznat po svojoj pobožnosti, čestitosti i velikodušnosti.
- Jovan Šibrak, iz jednog malog sela u novopazarskom Sandžaku, bio je ugledan i poštovan čovek. Imao je sve što je mogao poželjeti: veliku imovinu, mnogo stoke, zemlje, i novca. Bio je poznat po tome što je pomagao svima u svom okruženju i bio je oličenje pravog hrišćanskog života. Svi su ga smatrali uzorom, verujući da je njegova sreća rezultat njegovog dobra i poštovanja zakona Božijeg.
Međutim, život je često nepredvidiv, i sreća se, iznenada, povukla od Jovana. Njegov sin, Milenko, oboleo je od nepoznate i teške bolesti koja ga je polako uništavala. Iako su ga obilazili najbolji lekari, vračare i hodže, Milenko je i dalje patio, a njegova bolest je postajala sve teža. Jovan i njegova žena Stanija bili su u očaju, jer su morali gledati kako njihov jedini sin polako umire, a lekarima nije bilo pomoći. Čak je i sam Milenko, iako nije osećao bolove, počeo da priželjkuje smrt, jer nije mogao podneti pomisao da ga život polako napušta.
Dok su u svom očaju tragali za rešenjem, seoski sveštenik, koji je bio jednostavan čovek, ali vrlo pobožan, predložio je Jovani da poseti manastir Ostrog i pomoli se Svetom Vasiliju. Verovao je da će Sveti Vasilije, koji je činio mnoga čuda, pomoći Milenku. Jovan je poslušao savete i otišao do manastira, ali, na žalost, ni to nije pomoglo. Bolest njegovog sina bila je neizlečiva, i Jovan je bio na ivici očaja.
Jednog dana, dok je išao u obilazak svojih njiva, Jovan je naišao na nepoznatog sveštenika koji je, kao i on, tražio utočište pod velikom bukvom, jer je počela da pada kiša. Počeli su razgovarati, a Šibrak je ispričao svešteniku o svojoj nesreći i bezuspešnim pokušajima da spasi sina.
- Tada je sveštenik, koji je izgledao čudno i čiji je glas delovao kao da dolazi izdaleka, dao Jovani savete. Rekao mu je da bi trebao da daje više siromašnima, ali ne samo od svog suviška, već da bi trebalo da pomogne onima kojima je najpotrebnije, bez da iko sazna za njegova dela. Savetovao mu je da ništa ne govori, da sve čini u tajnosti, kao što je Hristos zapovedio: “Da ne zna tvoja leva ruka šta čini desnica.” Takođe, sveštenik je sugerisao da Jovan iznese svog sina napolje, da mu se omogući da bude na svežem vazduhu i da mu se daje mleko i med.
Jovan je prihvatio savete i počeo da pomaže, ali nije govorio nikome o tome. Svaki dan je pomagao siromašnima, pomažući onima koji su stvarno imali potrebe, sve dok nije počeo primetiti promene. Njegov sin Milenko je počeo da se oporavlja. U početku je bio preslab da bi ustao, ali je polako postajao sve zdraviji. Tri meseca nakon što je Jovan počeo da sledi savete sveštenika, Milenko je bio u mogućnosti da sedi i čak da hoda. Tada su Jovan i Stanija počeli da planiraju njegovu ženidbu, jer su verovali da je bolest napustila njihovog sina.
Godinu dana kasnije, Jovan je organizovao gozbu kako bi proslavio oporavak svog sina i dolazak svog “prijatelja” – nepoznatog sveštenika. No, sveštenik nije došao. Toga noći, Jovan je usnio isti sveštenik, ali sada u zlatotkanim odeždama, u čudesnoj svetlosti. Ovaj put, sveštenik mu je otkrio svoju pravu identifikaciju – bio je to Sveti Vasilije Ostroški, koji je, kao i pre, pomogao Jovanovoj porodici. Na kraju, sveštenik je nestao, a Jovan je ostao duboko dirnut i zahvalan.
Priča o Jovani Šibraku i njegovoj veri, kao i čudotvornoj pomoći Svetog Vasilija, danas je deo srpske kulturne baštine, koja nas podseća na moć vere, pokajanja i dobrih dela.