U današnjem članku želimo da podelimo priču o ljubavi koja nadmašuje sve prepreke, priču o bračnom paru iz sela Skulanevo, nadomak Gračanice.
Ova priča je dokaz da prava ljubav ne poznaje ni granice, ni jezike, ni verske razlike. Časlav Todić i Eleonora, žena koju je upoznao pre petnaest godina, žive život ispunjen ljubavlju, poštovanjem i razumevanjem.Eleonora, poreklom iz Albanije, prešla je prag Časlavove kuće u jednom septembarskom danu, a vrlo brzo, već u decembru, počela je da se uklapa u njegov život. Kako se priseća, sa osmehom na licu, spremala je slavski kolač, išla u crkvu sa mužem i slavila praznike poput Vaskrsa i Božića. Njena priča je priča o prihvatanju i predanosti, a njen odnos sa verom pokazuje da vera nije prepreka kada postoji iskrena želja za povezivanjem i ljubavlju.
- – Pravim pogače, spremam slavski kolač, idem sa mužem u hram, slavim i Vaskrs i Božić. Krstila sam se iz svoje lične želje. Bog je jedan – bila sam muslimanka, sada sam pravoslavka, ali za mene se ništa suštinski nije promenilo – govori Eleonora sa sigurnošću u glasu, ukazujući na to da su stvari koje je promenila bile njen lični izbor i da je u suštini ostala ista osoba. Ova njena odluka pokazuje važnost duhovne slobode i ličnog izbora u životu svakog pojedinca.
Časlav, sada u sedmoj deceniji života, otvoreno priznaje da mu nikada nije bila prepreka nijedna vera kada je u pitanju ljubav. On ističe kako je, kada je odlučio da se ženi, već imao više od 50 godina i da nije bilo važno odakle dolazi žena niti kojoj religiji pripada. Ono što mu je bilo važno jeste da bude časna, vredna i sposobna da zajedno sa njim deli životne radosti i obaveze. Nažalost, smatra Časlav, mnoge devojke danas ne žele da se udaju za nekog ko živi u selu, pa je odlučio da potraži ženu u Albaniji.
Eleonora se seća kako su je roditelji njenog muža dočekali sa mnogo ljubavi. Nikada nije osetila da je strankinja, već su je prihvatili kao svoju rođenu ćerku. U trenutku kad je odlučila da pređe u pravoslavlje, to je bila njena lična želja, a ne odluka pod uticajem drugih. Osećala je duhovnu i porodičnu povezanost koja je bila ključna za njenu odluku.
- Časlav dodaje da su odnosi sa njegovom tazbinom u Albaniji izuzetno srdačni, i da se tamo oseća poštovano i prihvaćeno kao član porodice. Iako u početku nije bilo lako, jer Eleonora nije znala nijednu reč srpskog jezika, vremenom je sve postajalo lakše. Plakala je često, jer nije mogla da izrazi svoja osećanja ili odgovori na pitanja, ali danas govori i razume jezik, što joj je omogućilo da se potpuno uklopi u zajednički život.
Danas, nakon petnaest godina braka, Eleonora i Časlav uživaju u životu sa dvoje dece – Ognjenom i Lenom, koji su im najveća radost. Iako žive jednostavno, njihova porodica je skladna, temelji se na međusobnom poštovanju i ljubavi, te poštovanju običaja koje su zajedno izgradili kroz godine. Iako je početak bio težak, ljubav i posvećenost koju su gajili prema svom braku i porodici, sada su osnova njihovog života.
Eleonora i Časlav su primer da ljubav može prevazići sve prepreke, bilo da su to jezičke, verske ili kulturne razlike. Njihova priča je o prihvatanju razlika, o međusobnom poštovanju i ljubavi, koja ne zavisi od sličnosti, već od sposobnosti da se zavole i prihvate tuđe razlike. Danas, više od decenije i po kasnije, njihov brak i porodica su dokaz da ljubav i poštovanje mogu prevazići sve izazove života.