U današnjem članku, donosimo priču o ljubavi koja je bolila. To je priča o ljubavi, izborima, padu i sećanju, i o tome kako jedan pogled može da traje, ali ne i da spasi.
U srcu ove priče nalazi se pitanje: kako ljubav može da se pretvori u tragediju, a sve to zbog jednog pogrešnog izbora.U jednoj običnoj kancelariji, među gomilom papira i sudskih predmeta, odvijala se tiha drama koja je ostavila dublji trag nego bilo koja presuda. Nisu svi slučajevi samo brojevi i imena. Neki ostanu u pamćenju, u srcu. Poznavao sam ih dobro. On je bio mlad, elokventan, sa manirima čoveka koji voli knjige, umetnost i sve ono što je nosilo tragove kulture. Ona je bila zrela dama, petnaest godina starija, ali sa očima koje su još uvek mogle zapaliti sobu. Zajedno su hodali kroz život, rame uz rame, kao ravnopravni saputnici.
- Kada su prvi put došli kod mene, tražili su pravni savet vezan za firmu. Ali, ono što sam video nije bilo poslovno. Bilo je to nešto dublje – hemija, prava ljubav, u punom sjaju. On je gledao u nju kao u svetlost, a ona ga je gledala sa nekom majčinskom snagom, ali i dubokim poštovanjem. Njihove reči bile su boje, pune topline. Pričali su o Provansi, o mirisu lavande, o mački, o bašti – i sve to je delovalo kao bajka, puna života i nežnosti.
Godinama ih nisam video. Sve dok ona nije pozvala zbog ličnog slučaja. Pojavili su se ponovo, ali sada sa nečim što ranije nije postojalo – sa tišinom i tugom. On je pogrešio. Jedna pijana noć, jedna mlada konobarica, detinjasta i neiskusna, i – trudna. Njegova partnerka je, iz dostojanstva, odlučila da prihvati dete kao svoje, iako više nije bila mlada majka, već zrela žena sa odraslim sinom. Oduvek je bila žena koja je imala snagu da voli, bez obzira na okolnosti.
- Međutim, sud nije bio blagonaklon prema njima. Majka je dobila starateljstvo. On je želeo da ostane deo života svog sina, ali su okolnosti bile protiv njega. Ponekad je prespavao kod mlade devojke, a veza sa partnerkom počela je da se raspada. Ubrzo je ona donela odluku. Prekinula je sve. Ljubav, posao, snove – otišla je. Sa sobom je ponela nešto mnogo vrednije od novca – dostojanstvo.
On je ostao. Sa detetom koje nije znao da voli, sa ženom koju nije mogao da ostavi, i sa ljubavlju koju nije znao da sačuva. Krenuo je putem razočaranja, prepunog svađa i nesklada. Dete je raslo u nesreći i haosu, dok je on propadao – finansijski, psihički, duhovno. Osećao je da gubi kontrolu, da nije onaj isti čovek koji je nekada bio.
Deset godina kasnije, srećem ga ponovo. Neprepoznatljiv. Oči prazne, korak nesiguran, miris alkohola je zamenio parfem. I dalje je govorio o njoj, o “Kraljici iz Provanse”. Rekao je da je ona dobro, da sada sadi baštu, da ima mačku. I da ne želi da čuje ništa o njemu. U njegovim očima nije bilo mesta za nadu, samo za gubitak.
On je ostao tamo, u sivilu, sa detetom koje nije znao da voli, sa ženom koju nije znao da ostavi, i sa ljubavlju koju nije znao da sačuva. Sedeo sam kasnije u kolima, razmišljao o svemu tome. Kako neko može biti sve – i izgubiti sve?
I pitao sam se:Može li ljubav da bude dovoljna kada srce zastrani? Može li oproštaj da zadrži ono što je jednom polomljeno? Može li žena da stvori kralja, ali i da ga svojim odlaskom pretvori u senku?Zato, budi srećna, Kraljice, tamo negde pod provansalskim suncem, gde lavanda miriše tiše nego bol. Ne okreći se. Jer onaj mladi Bog kojeg si nekad gledala kao san više ne postoji. Ostao je samo čovek koji je pogrešio kada je trebao da voli najviše. I možda, samo možda, to je bila najveća presuda koju život može da izrekne.