U današnjem članku vam donosimo ispovijest.Alkoholizam nije problem samo pojedinca, već bolest koja duboko narušava odnose unutar porodice, posebno utiče na decu koja odrastaju u takvom okruženju.
Maja iz Niša podelila je svoju emotivnu priču o odrastanju uz oca koji je bio hronični alkoholičar. Njena ispovest oslikava kako je jedan porok mogao da oblikuje čitavo detinjstvo, porodičnu dinamiku i pogled na svet.
- Roditelji su joj se venčali veoma mladi, tek što su prešli dvadesetu. Brzo nakon toga, rodila se Maja, a dve godine kasnije i njena sestra. Prvo što pamti o svom ocu jeste trenutak kada ju je poljubio – dok mu je brada grebala njeno lice, osetila je jak miris alkohola koji je izlazio iz njegovog daha. Taj miris joj se, kako kaže, urezao toliko duboko da ga i danas oseća, iako njen otac nije među živima već deset godina.
Smatra da su ipak imali “sreće” jer njen otac nije bio agresivan alkoholičar. Njegovo ponašanje se menjalo u zavisnosti od toga da li je bio trezan ili pijan. U retkim trenucima kada nije pio, bio je tih, povučen i odsutan. Međutim, čim bi se napio, postajao je nasmejan, pričljiv, grlio je sve po kući, širio “veselost” dok mu je dah mirisao na vinjak ili pivo. Njihova majka godinama je tolerisala takvo ponašanje, iako su često živeli na ivici siromaštva, jer je svaki zarađeni dinar otac trošio na piće.
U porodici su se svađe dešavale uglavnom prvog u mesecu, kada bi majka primila platu. Tada bi on tražio novac, a ona je pokušavala da ga sakrije kako bi mogla da nahrani decu i održi kuću. Često bi skrivala novac po raznim mestima, ali ukoliko bi ga on pronašao, odmah bi otišao u kafanu i ne bi se vraćao dok sve ne potroši.
Maja se posebno seća jednog događaja koji je ostavio dubok trag. Njihova majka mu je dala nešto para i poslala ga u prodavnicu po šećer, jer joj je zafalio dok je pravila kolače. Umesto da se vrati, otac je nestao na tri dana. Majka ga je tražila po kafanama, ali bez uspeha. Već je planirala da prijavi njegov nestanak policiji, kada se najzad pojavio na vratima – prljav, pocepan, jedva stojeći na nogama, a u rukama je nosio uveli buket cveća. Na traci cveća pisalo je: “Poslednji pozdrav”, što je ukazivalo da je to pokupio sa groblja.
- Uprkos svemu, majka nije pokazivala ljutnju. Umesto toga, oprala ga je, smestila ga u krevet i pustila da spava. Maja je tada počela da razume koliko je njena majka trpela i koliko je emocionalno bila vezana za čoveka koji je svakodnevno rušio temelje njihove porodice.
Kada je krenula u srednju školu, još jedan ponižavajući trenutak duboko joj se urezao. Zatekla je oca kako spava na klupi u parku, držeći praznu flašu vinjaka. Bila je sa prijateljicama i iz sve snage je pobegla, obuzeta stidom i sramotom. Posle toga je često molila majku da ga ostavi, ali njena molba nikada nije naišla na razumevanje. Majka nije želela ni da razmisli o toj mogućnosti. U kući je bilo dozvoljeno da se priča o svemu – osim o rastanku sa ocem.
Maja je tada sebi čvrsto obećala da nikada u životu neće ni pogledati muškarca koji pije. Njeno iskustvo ju je oblikovalo toliko da je alkohol poistovetila sa bolom, gubitkom i razaranjem porodice. Otac je preminuo sa samo 42 godine, od posledica ciroze jetre. Kada je stajala pored njegovog sanduka, nije plakala. Nije bilo tuge, ni bola, samo praznina. Njena majka je, s druge strane, neutješno plakala danima, kao da je izgubila nekoga koga je bezuslovno volela.
Dugo nakon sahrane, majka je sedela za stolom i gledala u vrata, kao da očekuje da će se pojaviti njen muž, teturajući se kao što je to radio godinama ranije. Tada je Maja shvatila istinu koju ranije nije mogla da pojmi – njena majka nije bila samo supruga jednog alkoholičara, već i emocionalni zarobljenik te veze. Volela ga je kao dete, štitila ga, negovala, i nikada nije mogla da se odvoji od tog osećaja pripadnosti, ma koliko bolan on bio.
Iako je prošla decenija od njegove smrti, njena majka nikada više nije pogledala nijednog muškarca. U njenim očima, ljubav je ostala zauvek vezana za čoveka koji ju je povredio, ali kog je bez obzira na sve volela do kraja.