Huse Trožić iz Sanskog Mosta imao je jako teško djetinjstvo, rano je ostao bez oca, uspio je završiti nekoliko zanata, a onda je bolje uslove za život morao potražiti u inostranstvu. Trudom i radom stekao je veliko bogatstvo, ali je doživio najteže – gubitak sina jedinca.
Razrada: Težak početak i snaga karaktera
Huso je rođen neposredno nakon Drugog svetskog rata. Njegov otac, kojeg nikada nije upoznao, ubijen je dok je njegova majka još bila trudna. Odrastao je u siromaštvu, zajedno sa trojicom braće, u teškim uslovima koje je oblikovala ratna prošlost i gubitak roditelja. Majka, sama, podigla je sinove bez pomoći, u teškoj borbi za opstanak.
Uprkos siromaštvu, Huso je uspeo da se obrazuje – završio je zanate, postao trgovac i mesar, ali tadašnji sistem nije bio blagonaklon prema onima koji nisu bili članovi Saveza komunista. Kako nije imao političku “prolaznost”, odlučio je da svoju sreću potraži u inostranstvu.
Život u dijaspori
Godine 1968. odlazi u Minhen, zajedno sa suprugom. Tamo žive i rade sve do 1974., kada se vraćaju u domovinu i podižu veliku kuću. No, sreća nije dugo trajala – šest godina kasnije, Huso i njegova supruga gube svoje jedino dete. Ta tragedija je ostavila neizbrisiv trag i ranu koju ništa nije moglo da zaleči.
Ipak, život nije stao. Nakon izbijanja rata u BiH, Huso se seli u Englesku, preko Hrvatske. Tamo živi više od tri decenije, dobio je i državljanstvo, ali Bosnu nikada nije zaboravio. Povremeno dolazi, vraća se u kuću koju je sagradio s ljubavlju, i koja će vremenom dobiti poseban značaj.
Neočekivano nasledstvo – gest koji je iznenadio sve
Od 2012. godine, jedan mladi bračni par postaje Husi podstanar. U toj kući im se rađaju troje dece, a najmlađi sin dobija ime po Husinom tragično preminulom sinu – Adnan. Ime je dato na molbu Huse i njegove supruge, a roditelji dečaka su to prihvatili sa poštovanjem i srcem.
Zašto je Huso sve ostavio njima
Huso i njegova žena su, nakon gubitka sina, ostali bez potomstva. Vremenom, njihov odnos sa podstanarima prerastao je u nešto mnogo dublje – topao porodični odnos pun međusobnog poštovanja. Kada je Huso predložio da mališan ponese ime Adnan, mladi roditelji su to videli kao čast. Međutim, neposredno nakon rođenja, majci deteta je dijagnostikovana teška bolest, zbog koje već osam godina ide na terapije u Sarajevo.
Huso navodi nekoliko razloga zašto se odlučio da celokupno imanje prepusti toj porodici:
-
Redovno su plaćali kiriju i održavali kuću kao svoju.
-
Odnos prema njemu bio je pun poštovanja i zahvalnosti.
-
Imali su troje dece, što je u Husi probudilo osećaj porodične bliskosti.
-
Najmlađi sin je ponosno poneo ime njegovog pokojnog sina.
-
Nisu očekivali ništa zauzvrat, a pružili su mu ljubav i poštovanje.
Na kraju, on i supruga su doneli zajedničku odluku: cela imovina, uključujući kuću procenjene vrednosti 500.000 maraka (oko 250.000 evra), kao i zemljište, voćnjak, pa čak i automobil – Mercedes, prelazi u ruke te porodice. Sa pravnog aspekta, sve je dokumentovano – ugovor i dogovor postoje, a Huso ostaje titular dok je živ, dok će stvarno vlasništvo pripasti deci njegovih podstanara kada njega više ne bude.
Emotivna veza i novi identitet
Ono što ovu priču čini posebnom jeste i to što Huso danas svog podstanara zove – unuk. Ne po krvi, već po osećaju. Po bliskosti. I sam kaže da ne bi imao mir da sve to ostavi nekom nepoznatom, jer ova porodica mu je pružila osećaj pripadnosti kakav odavno nije imao.
U kući se nalazi i posebno osmišljeni prostor – prenoćište sa šest soba i dvanaest kreveta, koje je Huso uredio sa namerom da jednog dana posluži kao mala porodična firma za Adnana i njegovu braću i sestru. Postoji i radionica, kuhinja, pa čak i kamin – sve u savršenom redu, kao priprema za budućnost koju je neko pažljivo planirao.
Zaključak: Životna ostavština u rukama onih koji cene prave vrednosti
Huso danas živi sam u Engleskoj – supruga mu je preminula pre dve godine, a zdravlje mu je narušeno. Srce mu radi samo trećinom snage, ali u očima mu se vidi spokoj. Spokoj čoveka koji zna da ono što je stekao nije otišlo u zaborav, već je prešlo u ruke onih koji znaju da cene ljubav, poverenje i čovečnost.
Njegova priča nije bajka – ona je svedočanstvo da prava porodica nije uvek ona koju nam daju geni, već ona koju biramo i koju svojim delima stvaramo. U svetu u kojem se često traži više, Huso je pokazao da najveće bogatstvo dolazi kada umemo – da damo sve, bez očekivanja