Otac Predrag Popović govorio je o čestim pogreškama koje ljudi rade kada idu u crkvu te kako je s vremenom nedjelja izgubila na “težini” u društvu.
Razrada
Otac Predrag, sveštenik sa iskustvom, ističe nekoliko bitnih pitanja vezanih za način na koji se vernici ponašaju prilikom odlaska u crkvu i manastir. On naglašava važnost poštovanja liturgije i oblačenja koje je prikladno za tu vrstu obreda. S jedne strane, ukazuje na činjenicu da nije problem ako žene ne nose maramu ili dugu suknju, međutim, smatra da postoji određena granica kada je u pitanju ponašanje tokom pričešća.
Jedno od ključnih pitanja o kojem otac Predrag govori jeste nošenje karmina prilikom pričešća. Naime, on izražava nezadovoljstvo zbog toga što ostaci karmina ostaju na kašičici koja se koristi za pričešće. Zbog toga, smatra da bi vernici trebalo da obrate pažnju na to, jer bi moglo doći do situacija u kojima drugi vernici koriste istu kašičicu, ostajući izloženi toj nečistoći. Ovaj konkretan slučaj ilustruje važnost osetljivosti na detalje prilikom obavljanja svetih rituala i obreda.
Otac Predrag takođe skreće pažnju na to kako žene treba da obrate pažnju na svoj izgled kada idu u muški manastir. U njegovim rečima, one bi trebalo da nose maramu, ne samo zbog religioznih razloga, već i da bi poštovale i izbegle sablazni “lepotom kose” muških monaha. Međutim, on se ne zadržava samo na ovom savetu, već ukazuje i na to da se marama često koristi iz praktičnih razloga. Naime, neke žene stavljaju maramu ne zato što poštuju tradiciju ili želje manastira, već zbog toga što im je lakše da sakriju neurednu kosu.
U vezi sa tim, otac Predrag se prisetio prethodnih saveta koje je davao vernicima, naglašavajući da se nedeljna liturgija ne treba smatrati običnim danom, već posebnom svečanošću. Po njemu, svečanost i poštovanje prema crkvi i manastiru podrazumevaju i prikladno oblačenje i ponašanje, koje mora biti u skladu sa ozbiljnošću tih trenutaka.
Saveti oca Predraga nisu samo usmereni na žene. On podseća i muškarce da treba da se potrude oko svog izgleda prilikom odlaska u ženski manastir, kako bi i oni pokazali poštovanje prema tom svetom mestu. Ovaj savjet pokazuje njegovu želju da svi vernici, bez obzira na pol, pridaju jednak značaj duhovnoj sferi i pravilima koja vladaju u crkvi i manastiru.
Jedan od ključnih trenutaka u njegovim razmišljanjima je i pitanje “veličine” svetinja. Otac Predrag ističe da je često prisutna tendencija među vernicima da daju veći značaj onim manastirima u kojima se nalaze mošti svetaca, dok zanemaruju činjenicu da svi manastiri i crkve imaju istu vrednost, jer je prava svetost u tome gde se iskreno molimo. U njegovim rečima, „Svetac je tamo gde mu se moliš i gde ga prizivaš”, a ne samo tamo gde njegove mošti leže.
Kao poslednje, ali ne manje važno pitanje, otac Predrag spominje pristup pričešću. On ističe da mnogi vernici dolaze na pričešće sa strahom od mogućih zaraza, pa čak koriste zube kako bi skinuli deo pričešća sa kašičice, što smatra nedopustivim. Za njega, pravi pristup pričešću podrazumeva poniznost i duboku veru, kao i stav da svi vernici treba da smatraju da nisu dostojni tog sakramenta, bez obzira na sve spoljne okolnosti.
Zaključak
Otac Predrag svojim savetima podseća vernike da poštovanje crkve i svetih obreda ne zavisi samo od toga kako izgledaju ili kako se oblače, već od njihovog unutrašnjeg stava. Svaka svetinja je vredna u istoj meri, a pristup liturgiji i pričešću treba biti sa poniznošću i postojanom verom. Bilo da se radi o nošenju marame, oblačenju u skladu sa prilikom ili iskrenoj molitvi, ključna poruka je da vernici ne bi smeli da zaborave osnovnu svrhu svih ovih rituala – duhovnu povezanost sa Bogom i poštovanje njegovih svetinja.