Zvonimir Breber je 3. travnja 1999. bio na Mostu slobode u Novom Sadu u trenutku kada je tu zgradu pogodila NATO bomba i srušila. Od udarca mu je slomljena čeljust, metalne šipke probile su mu jaknu i tako je visio neko vrijeme, a pri skoku je slomio stopalo.
Kako je Zvonimir pronašao svoju slavu?
Zvonimir se, na početku svog izlaganja, setio kako je došao do svoje pravoslavne slave. Kada je bio kršten, jedan sveštenik mu je postavio pitanje koje ga je tada iznenadilo. “Koju slavu ćeš da slaviš?”, upitao je sveštenik. Zvonimir je, iako kršten kao odrasla osoba, bio nesiguran u to pitanje, pa je odgovorio: „Ne znam, ali svi volimo Đurđevdan jer tada svi slavimo i veselimo se zajedno. Ali neću sada da biram, neka slava pronađe mene.”
Zvonimir je tada zaboravio na ovaj razgovor, misleći da pitanje slave nije nešto što je odmah potrebno rešavati. Ipak, sudbina je imala drugačiji plan za njega.
Tokom bombardovanja, Zvonimir je bio ranjen na Mostu slobode, što je bio trenutak koji će mu zauvek promeniti život. Pored njega je bio i njegov kolega, snimatelj, koji je takođe bio ranjen. Iako su obojica ležali u zavojima, snimatelj je imao nešto neobično da mu kaže: “Zvonko, znaš li da sada imamo dve slave?” Zvonimir je, pomalo u šoku i još pod utiskom nesreće, odgovorio: “Ma, ne slavim ja ni jednu, a kamoli dve”. Iako je rekao ove reči, neka jeza je prolazila niz njegovu kičmu, jer je znao da nešto duboko u njemu govori o nečemu velikom.
Njegov kolega, međutim, nije odustajao od svog stava i dodao: “Našla nas je slava.” Zvonimir nije mogao da shvati odmah šta tačno misli, pa ga je upitao: “Kako nas je pronašla slava” Na to mu je kolega odgovorio: “Pa, ranjeni smo na Vrbicu, na Lazarevu subotu.” Ovaj dan, prema pravoslavnoj ikonografiji, označava dan kada je čovek, simbolično, izašao iz mrtvih – a Zvonimir je bio u životnoj opasnosti na mostu, pa je, kako je kolega rekao, „iz mrtvih došao”.
Zvonimir je tada shvatio da je simbolika koju je kolega podelio sa njim bila mnogo dublja nego što je mogao da pretpostavi. Ovaj trenutak, kada je njegova duša prešla prag smrti, označio je i to da je Lazareva subota postala njegova slava. Zvonimir je odmah rekao svom kolegi: „E, Slobo, sad imamo slavu! Doći ćeš mi sledeće godine na slavu, na Lazarevu subotu.”
Od tog trenutka, Zvonimirova porodica je svake godine obeležavala Lazarevu subotu kao svoju slavu. Ova priča je postala više od obične anegdote. To je postala priča o verovanju, o životu i smrti, o tome kako sudbina zna da pronađe pravi trenutak i da pokloni simboličku snagu čak i u najmračnijim trenucima. Zvonimir je smatrao da ga je upravo slava pronašla na Mostu slobode, što je za njega bilo izuzetno značajno, jer je ta slava, prema njegovim rečima, postala simbol njegovog preživljavanja i novog početka.
Zaključak
Ova priča iz dokumentarca je moćna ilustracija toga kako život i smrt nisu uvek jasne granice, već se mogu ispreplitati na načine koje često ne možemo predvideti. Zvonimirov susret sa slavom simbolizuje duboku duhovnost koja je prisutna i u najmračnijim trenucima ljudskog postojanja. On je pronašao svoju slavu u trenutku kada je bio najbliži smrti, što mu je omogućilo da u životu pronađe novu snagu i smisao.
Zvonimir je dokazao da, čak i u najtežim vremenima, može doći trenutak u kojem nas slava ili sudbina pronađu i obeleže nas na način koji ne možemo ni da zamislimo. Ova priča o njegovoj novoj slavi nije samo priča o njegovoj veri, već i o tome kako život, u svakom svom trenutku, može doneti neočekivana čuda i otkrića.