Taško Načić preminuo je 26. ožujka 1993. Imao je 58 godina i samo jednu glavnu ulogu iza sebe – onu Pere Micića, protagonista filma “Davitelj protiv davitelja”.
Njegova specifična fizička pojava bila je jedan od ključnih faktora koji je oblikovao njegovu karijeru. Visok, krupan, sa izraženim obrvama i spuštenim očnim kapcima, Načić je bio lik koji se nije lako mogao zaboraviti. Bio je prepoznatljiv u svim svojim nastupima, ali prepoznatljivost koja se temeljila na talentu i karakteru, a ne na spoljnim atributima. Svestan toga, sam je izjavio: „Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet.“ Ove reči najbolje oslikavaju njegov pristup glumi i skromnost u pogledu svojih mogućnosti.
Iako je bio svestan svojih fizičkih ograničenja, Taško Načić je imao izuzetnu sposobnost da se adaptira i u svakom žanru ostavi trag. Njegovo majstorstvo u komedijama i karakterističan stil glume učinili su ga nezamenljivim. On je znao da unese humor, ali i duboku emociju u likove koje je tumačio. Iako je spoljni izgled često diktirao vrstu uloga koje je dobijao, nije se ograničavao na jednostavne, komične likove, već je, kroz godine, gradio bogat opus.
Ključna prekretnica u njegovoj karijeri dogodila se 1984. godine, kada mu je ponuđena glavna uloga u filmu “Davitelj protiv davitelja”. Ovaj film, koji je bio izuzetno specifičan i neobičan, imao je scenarij koji je bio zapravo napisan sa idejom da Taško Načić tumači glavnog (anti)heroja, prodavca karanfila koji se noću pretvara u davitelja. Iako je u početku bio nesiguran, scenarij je bio toliko snažan da je, prema njegovim rečima, “da nije prihvatio ulogu, film se verovatno ne bi ni snimao”. Načić je briljirao u ovom neobičnom i jezivom liku, a njegov nastup je bio možda najznačajniji u celoj njegovoj karijeri.
Film “Davitelj protiv davitelja” je postao kultni klasik, a uloga koju je Taško Načić tumačio bila je ne samo najčudnija, već i najvažnija u istoriji domaćeg filma. Iako je igrao lik koji je suprotan svakom uobičajenom razumevanju heroja, njegova interpretacija je osvojila publiku. „Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu, važnije je šta čovek iznutra može uraditi,“ rekao je Načić, naglašavajući da prava snaga leži u dubini karaktera, a ne u spoljnim pojavama.
U svojoj karijeri, Taško Načić se pojavio u 26 igranih filmova i pozorišnim predstavama, ostavljajući dubok trag u srpskoj umetnosti. Njegova gluma u Ateljeu 212 bila je ključna za oblikovanje pozorišta tog vremena, a ulogama u predstavama poput „Kralj Ibi“, „Maratonci“, „Čudo u Šarganu“ i „Radovan III“, Načić je pokazao izuzetnu širinu svog glumačkog opusa.
Njegova karijera, iako bogata ulogama, bila je drugačija od mnogih drugih. Iako nikada nije ostvario tipične uloge heroja ili ljubavnika, Načić je uspeo da postane ikona glume svojim jedinstvenim pristupom i izuzetnom sposobnošću da svaki lik, ma koliko mali bio, učini nezaboravnim. On je bio glumac koji je pokazivao da spoljni izgled nije presudan faktor za stvaranje velikih uloga, već je prava snaga u onome što nosimo unutra.
U zaključku, Taško Načić bio je jedan od najvažnijih i najposebnijih glumaca srpskog pozorišta i filma. Njegova sposobnost da se transformiše u bilo koji lik, da svaki trenutak na sceni učini nezaboravnim, bila je ono što ga je učinilo pravim majstorom glume. Iako nikada nije bio tipičan “zavodnik” ili “junak”, njegova umetnost i duboki utisak koji je ostavio na sve nas, ostaju neprevaziđeni.