Početkom 60-ih godina, mnogi ljudi sa juga Srbije napuštali su svoje domove i kretali prema Vojvodini u potrazi za boljim životom. Tako su, neplanirano, i Snežanini roditelji krenuli na put, i to ka Novom Sadu. Oni se do tada nisu poznavali, ali sudbina je odlučila da se sretnu na tom putu, zaljube i venčaju. Tada je na svet došla Snežana, koja je kasnije često u šali, ali i ozbiljno, govorila da je njeno rođenje bila “kazna božija”.
Snežana je rođena kao nedonošče, sa samo sedam meseci. Iako bi to u nekim okolnostima moglo biti izazov, najveći problem bilo je to što se rodila sa invaliditetom – na levoj ruci nije imala četiri prsta, a na desnoj jedan. Ovo je bio šok za celu njenu porodicu, jer Snežana je bila jedina osoba u porodici koja se rodila na takav način. U to vreme, takve deformacije su se gledale kao “kazna božija”, i mnogi su smatrali da je Snežana platila nečije grehe. Njen otac, zbunjen i uplašen zbog toga, odmah je tražio da joj se da injekcija koja bi joj okončala život, srećom, Snežanina majka nije poslušala taj savjet. Kroz smeh, Snežana često priča o tom delu svoje prošlosti.
Nakon što je Snežana rođena, njen otac je otišao u Nemačku da zaradi, dok su ona i njena majka otišle da žive u selo nedaleko od Leskovca. Tamo je Snežana odrasla, uz pomoć bake i deke, jer je majka morala da se vrati u Beograd kako bi obezbedila sredstva za život. U tom malom selu, kada su ljudi prvi put videli Snežanu, s njenom malom, sitnom figurom, bez prstiju, gledali su je kao čudo. Iako je detinjstvo provela sa puno ljubavi, to je bio težak period za nju, jer je često osećala da je ljudi gledaju kao nešto drugačije.
Srećom, u porodici u kojoj je odrasla, bila je voljena i podržavana. Dedi i babi je bila ponos, i sa samo šest godina je počela da se takmiči u pevanju. Seoski susreti su tada bili popularni, a ona je prvi put izašla na binu i zasijala sa svojom pesmom. Iako je bila mala, sitna, ljudi su plakali dok je pevala jer je iz nje izlazila tolika količina emocija.
Međutim, kroz godine, Snežana je propustila šansu koja se ukazala pred njom. Dok je boravila u Berlinu kod oca, jedan poznat novinar je čuo kako peva i bio oduševljen njenim talentom. Preporučio je jednom jugoslovenskom voditelju da je pomogne, ali Snežana je sve odbila zbog ljubavi prema svom suprugu, sa kojim je ostala u braku 32 godine.
- Ali ni tu nisu stali izazovi u njenom životu. Snežana je imala još jednu veliku ljubav – medicinu. Želela je da postane doktorka i da pomaže ljudima, ali zbog svog invaliditeta nije mogla da upiše srednju medicinsku školu u Zemunu, što je bilo njeno prvo veliko razočarenje. Pomisao na taj neuspeh joj još uvek donosi bol, ali to nije sprečilo Snežanu da se bori dalje.
Kada je došla u Beograd da živi sa majkom, doživela je još jedan težak period. Deca u Beogradu su bila surova prema njoj i trebalo im je mnogo vremena da je prihvate onakvu kakva je. Prelazak iz sela u veliki grad bio je teško iskustvo za nju. Svake noći je plakala i dozivala svog dedu i baku, želeći da se vrati kući. Međutim, kako je vreme prolazilo, deca su je počela prihvatati, i više je nisu gledali kao invalida.
I dok je odrastala i završavala školu, život joj je donio nove izazove. Prvi je bio posao. Bez obzira na svoje sposobnosti, Snežana se suočavala s predrasudama i diskriminacijom. Niko nije hteo da je zaposli jer su je smatrali nesposobnom, iako joj nikada nisu dali šansu da pokaže suprotno. Jedini posao koji je uspela da nađe bio je posao spremačice, koji je radila tokom celog svog života. Imala je situacije u kojima su joj zabranjivali čak i da uzme nož u ruku ili stavi sudove u mašinu, iako je već tada imala dvoje dece kod kuće. I dalje je tvrdila da živi potpuno normalan život, i samo je želela da radi svoj posao.
I dok je njen život prolazio kroz mnoge osude, Snežana je izdržala. Nikada nije prestala da veruje da “Bog nešto uzme, ali uvek nešto i da”. I dok je verovala da je možda rođena kao “kazna božija”, njen život se promenio. Bog je odlučio da je obeleži i da joj pruži priliku da pokaže svoju pravu veličinu.
- Snežana je, dok je bila trudna sa svojim drugim detetom, osetila snažnu potrebu da naslika ikonu svete Petke. Iako nikada nije bila umetnica, nikada nije slikala, nešto ju je nateralo da to uradi. Sa samo stiroporom i nekoliko boja, koje joj je kupio otac, naslikala je ikonu. Ikona svete Petke je postala vrlo posebna, a kada je sveštenik iz njihove parohije video ikonu, bio je zaprepašćen, jer nije mogao da veruje da je Snežana naslikala ikonu bez prethodnog znanja o slikanju.
Kasnije, Snežana je nastavila sa slikanjem ikona. Neke od njenih ikona se nalaze u crkvama i manastirima širom sveta. Dobili su blagoslov od Oca Gavrila, čuvenog arhimandrita, koji je služio u manastiru “Privna Glava”, i od arhimandrita Gavrila u manastiru “Lepavina”. Iako je bila invalid, Snežana nije sebe gledala kao takvu. Znala je da je Bog nešto uzeo, ali joj je dao nešto neprocjenjivo – talenat za slikanje ikona.
Ova životna priča Snežane Ćaćić je priča o veri, hrabrosti, upornosti i borbi. Njena snaga je inspiracija za sve one koji se suočavaju sa životnim izazovima. Danas, Snežana nastavlja da slika ikone i želi da to bude njen životni poziv, ostavljajući neprocenjivu umetničku baštinu za buduće generacije. Kao što ona kaže: “Nikada ne gubite veru u sebe, jer je to jedino što vam može dati snagu da idete napred kroz život.”