Zločin koji je šokirao Novozeland: Ubistvo Honore Riper, u junu 1954. godine, ostaće jedno od najuznemirujućih događaja u novozelandskoj istoriji. Dve tinejdžerke, Paulina Parker i Džulijet Hulme, izgledale su kao obične devojke, ali su počinile zločin koji će zauvek biti zapamćen. Skandalozno suđenje koje je usledilo izazvalo je veliku pažnju i postalo inspiracija za film Nebeska stvorenja (1994), u režiji Pitera Džeksona.
Početak mračnog prijateljstva
Na prvi pogled, Paulina Parker i Džulijet Hulme bile su potpuno različite. Paulina je potekla iz skromne porodice. Njen otac je radio u ribljoj prodavnici, a majka je imala pansion. S druge strane, Džulijet je odrasla u Engleskoj, kao ćerka poznatog fizičara, dr. Henrija Rejnsforda Halma, koji je imao značajnu ulogu u razvoju britanske hidrogenske bombe. Iako su im poreklo i životne okolnosti bile vrlo različite, devojke su se ubrzo zbližile kada je porodica Hulme preselila na Novi Zeland.
Obe devojke su se suočavale sa ozbiljnim zdravstvenim problemima (Parker sa osteomijelitisom, a Hulme sa tuberkulozom), što ih je još više povezalo. Zajedno su provodile mnogo vremena, što je dovelo do stvaranja zajedničkog sveta mašte, pod nazivom „Četvrti svet“. Tu su razvile religiju u kojoj su obožavale poznate ličnosti poput Maria Lanze. Prema pisanju Nju Zeland Vuman’s Vikli, njihova fantazija je postajala sve intenzivnija, dok su se udaljavale od stvarnosti.
Međutim, njihovo prijateljstvo je brzo postalo opsesivno. Devojke su razvile duboku emocionalnu vezu, što je izazvalo zabrinutost među njihovim porodicama, koje su sumnjale da su možda u lezbejskoj vezi. Na Novom Zelandu toga vremena, homoseksualnost se smatrala mentalnom bolešću, pa je ta spekulacija bila posebno uznemirujuća.
Planiranje ubistva
Kada su saznale da će Džulijet Hulme biti poslata u Južnu Afriku, devojke su došle na ideju da je jedini način da ostanu zajedno – ubiti Paulinininu majku, Honor Riper. Prema Nju Zeland Herald, Paulina je u svom dnevniku zapisala: „Zašto majka nije mogla da umre? Pa, hiljade ljudi umiru svakog dana, zašto ne bi i ona“
- jun 1954. godine, Paulina i Džulijet su pozvale Honoru na šetnju. Prošle su kroz Viktorija park, gde su zajedno uživale u čaju. Zatim su je dovele do šala koji su ostavile na stazi. Kada je Honora sagnula glavu da ga podigne, devojke su je napale ciglom umotanom u čarapu. Udarcima su je savladale, a na kraju su je udarale više od 20 puta.
Pošto su bile sigurne da je mrtva, devojke su pobegle, vratile se do kioska i počele vrištati u pomoć. Prekrivene krvlju, ispričale su vlasnicima kioska da je Honora pala i udarila se u glavu. Međutim, uskoro je postalo jasno da se dogodilo nešto mnogo brutalnije.
Suđenje
Kada su devojke uhapšene, Novozelanđani su bili šokirani. Ubistvo je bilo neverovatno brutalno, a suđenje je izazvalo ogromnu pažnju. Tužilaštvo je koristilo Paulinin dnevnik kao ključni dokaz, u kojem je detaljno opisano kako su devojke planirale ubistvo. „Osećam se uzbuđeno, kao da planiram zabavu iznenađenja“, pisala je Paulina nekoliko dana pre zločina.
Takođe, tokom suđenja, bilo je spekulacija da su Parker i Hulme bile u lezbejskoj vezi, što je dodatno doprinosilo senzacionalizmu. Na suđenju je, međutim, bilo važno pitanje: Da li su devojke bile mentalno sposobne da odgovaraju za svoja dela Odbrana je tvrdila da su delovale zbog iluzornog poremećaja, što je trebalo da pokaže da nisu bile u potpunosti pri sebi.
Uprkos tome, 28. avgusta 1954. godine, obema devojkama je izrečena presuda: bile su krivе za ubistvo i osuđene na “pritvor po volji Njenog Veličanstva”. To je bila kazna koja je podrazumevala da su mladi počinioci zadržani u pritvoru na neodređeno vreme, dok je sudija imao pravo da odluči o njihovom oslobađanju. Svaka od njih je provela pet godina u zatvoru.
Nakon zatvora
Nakon što su Parker i Hulme završile svoje kazne, njihove životne priče su se različito razvijale. Paulina Parker, koja je promenila ime u Hilari Nejtan, živela je povučeno u Velikoj Britaniji. Postala je pobožna katolkinja i radila sa decom, podučavajući ih jahanju. U intervjuima je izjavila da duboko kaje zbog ubistva svoje majke.
Džulijet Hulme, koja je promenila ime u En Peri, ostvarila je uspešnu karijeru kao pisac misterija, a najpoznatije delo je njena serija o ubistvima. Film Nebeska stvorenja, koji je detaljno prikazivao događaje vezane za ubistvo, ponovno je otvorio temu tih zločina. Iako je Peri kasnije izjavila da je to bila samo epizoda iz njenog života, pitanje o “mračnoj strani mašte” i bliskim prijateljstvima koja mogu dovesti do nasilja ostalo je i dalje otvoreno.
Zaključak
Zločin koji su počinile Paulina Parker i Džulijet Hulme u junu 1954. godine ostaje jedan od najtragičnijih i najuznemirujućih u novozelandskoj istoriji. Iako su devojke bile mlade, njihovo ponašanje je postavilo ključna pitanja o granici između mašte i stvarnosti, kao i o tome kako se uopšte razvija opsesivno prijateljstvo. Zločin je šokirao javnost, a suđenje je postalo još jedan način da se razjasni mračna dinamika između dvije devojke koje su, u svom detinjstvu, stvorile svet u kojem su bile nespretni bogovi – ali i počinioci jednog od najstrašnijih ubistava u novozelandskoj istoriji.