Helenina priča je zaista šokantna, ispunjena zapanjujućim otkrićem koje je potpuno promenilo njen pogled na svoju porodicu i odnose koje je imala sa svojim najbližima. U početku, odnos s bratom Samom bio je u velikoj meri zbunjujući i, kako je Helen opisala, „nikada nisam mogla potpuno da razumem njegov ponašanje prema meni.“ Iako nisu postojali očigledni razlozi za njegovu distancu, Helen je oduvek osećala kao da postoji neka nevidljiva barijera koja je sprečavala dublji emocionalni kontakt između njih.
„Nikada nije bio nasilan ili agresivan, nije me vređao, ali je stalno delovao kao da je moja prisutnost nešto što bi moglo na neki način negativno uticati na njega. Bilo je to kao da mu je moje postojanje predstavljalo neku vrstu pretnje, kao da bi mogao da ‘pokupi’ neku vrstu bolesti koja bi se prenela ako bi imao bilo kakav kontakt sa mnom,“ prisetila se Helen.
Ovaj odnos postao je još zbunjujući nakon smrti njihove majke, kada je Sam izneo jasne i striktne uslove u vezi s njenim stvarima. Helen je otkrila da joj je brat rekao: „Ne smiješ dirati ništa od mamine imovine. Ja ću srediti sve i uzeti ono što želim, a tebi ću omogućiti da zadržiš ono što smatraš da je tvoje.“ Ova izjava duboko je pogodila Helen, jer je smatrala da je to apsolutno nepravedno. „Toliko sam bila pogođena tugom zbog gubitka naše majke da sam pristala na njegove uslove, iako sam duboko u sebi osećala da to nije ispravno. Nije bilo u redu da mi oduzima pravo da se oprostim od stvari koje su mi bile drage i koje su predstavljale sećanja na nju.“
Međutim, situacija se promenila kada je Samova supruga krenula u prevremeni porođaj, što je Samu dalo razlog da požuri u bolnicu i bude uz svoju ženu. U tom trenutku, Helen je odlučila iskoristiti priliku da napravi ono što je osećala da joj je pravo – da sama pretraži mamine stvari. „Bilo je to pitanje pravde za mene,“ objašnjava Helen. „Nisam mogla da shvatim zašto bih, samo zato što je to Sam rekao, bila sprečena u onome što je bilo moje pravo – da se oprostim od mamine imovine na svoj način.“
Kada je počela pregledavati stvari, imala je nameru da zadrži samo nekoliko sitnica za koje je smatrala da bi Sam verovatno želeo da ih uzme. „Mislila sam da se sve to činilo pravednim, jer Sam nikada nije pokazivao nikakvo posebno interesovanje za te stvari, pa sam verovala da to neće biti problem.“ Međutim, ono što je Helen pronašla u tim stvarima potpuno je promenilo tok njenog života.
„Naišla sam na staru knjigu koja je bila napola pocijepana i bila je to mamin lični dnevnik,“ prisetila se Helen. Iako je na naslovnoj strani bilo rukom napisano upozorenje da se dnevnik ne dira, Helen je odlučila da ga pročita. „Zamišljala sam kako bi mi ona oprostila. Imala sam potrebu da pročitam njen dnevnik, da čujem njene misli, da budem povezana s njom na neki način, jer nisam mogla da podnesem pomisao da je više nema.“
- Ono što je Helen otkrila bilo je nešto što bi zauvek promenilo njen pogled na porodicu. „U dnevniku je pisalo da moj brat Sam zapravo nije moj brat. On je moj otac!“ Ova šokantna istina bila je gotovo nemoguća da se pojmi. Mama je, kako je pisala, bila u braku s Heleninim ocem, koji je već imao troje odrasle dece iz prethodnih brakova. Natalna želja para bila je da imaju zajedničko dete, ali je otac zbog svojih ozbiljnih zdravstvenih problema, koji su uključivali nemogućnost da ima više dece, bio u situaciji gde su morali da traže alternativu. Umesto donatorskog materijala od nepoznatog muškarca, obratili su se Samu, Heleninom bratu, koji je pristao da postane biološki otac. Helenina mama je objasnila da je to bila jedina opcija koju su smatrali ispravnom, jer su želeli da njihovo dete nosi očev genetski materijal.
„Sada imam 36 godina i saznala sam da je moj ‘otac’ zapravo moj deda, da je moj ‘brat’ zapravo moj otac, a moje ‘sestre’ su u stvari moje tetke. Mama i tata su bili zbunjeni i nisu znali kako da mi kažu istinu. Nažalost, tata je preminuo pre mnogo godina, a mama je umrla pre nego što je mogla da mi objasni sve ovo. Sve ovo je otkriveno tek nakon njene smrti, a ja bih volela da sam to sve čula od nje. To bi mi objasnilo toliko stvari,“ kaže Helen.
Zatečena istinom, Helen je pokušala da stupi u kontakt sa Samom, koji je, kada je saznao šta je saznala, reagovao na šokantan način. „Nazvala sam ga odmah, prvo sam mu čestitala na rođenju sina, a potom sam mu rekla da znam istinu. On je potpuno zanemeo, a zatim je počeo da viče na mene, optužujući me da sam prekršila maminu volju i čitala njen dnevnik. Počeo je da me vređa i naziva pogrdnim imenima, što nikada nije radio. Bila sam potpuno šokirana i uplašena. Osećala sam kao da je sve završeno,“ kaže Helen.
Nakon tog trenutka, Sam i Helen su prekinuli svaki kontakt, a Helen oseća duboku tugu zbog toga. „Stvarno ga želim ponovo u svom životu. Želim da razgovaramo o svemu i da izgradimo zdrav odnos, sada kada znam istinu. Ali on je potpuno nestao, i ja nemam pojma kako se zove njegov sin. Osećam se kao da sam mrtva za njega, ali ne mogu da shvatim u čemu je moja krivica,“ zaključila je Helen, ostavljena s bolnim pitanjem koje još uvek čeka odgovor.