Prošlo je više od 50 godina od dramatičnog događaja koji je svetu dao naziv “Stokholmski sindrom” – psihijatrijsko stanje koje je postalo široko prepoznatljivo i koje opisuje situaciju u kojoj taoci razvijaju emocionalnu povezanost sa svojim otmičarima. Ovaj fenomen postao je predmet brojnih istraživanja i studija, a mnogi ga danas smatraju fascinantnim, iako teškim, psihološkim odgovorom na izuzetno stresne situacije.
Sve je počelo 23. avgusta 1973. godine, kada je Jan-Erik Olson, osuđenik sa kriminalnom prošlošću, uzeo četvoricu bankarskih službenika za taoce u trezoru Kreditbanken u centru Stokholma. Ovaj incident je izazvao šestodnevnu krizu koja je postala međunarodno poznata i koja je zauzela svoje mesto u istoriji kriminalistike i psihologije.
- Bertil Ericson, bivši fotograf najveće švedske novinske agencije TT, bio je na licu mesta i izveštavao o situaciji koja je bila mnogo više od obične pljačke. „Mislili smo da će to biti prilično redovna situacija uzimanja talaca, kao što se dešavalo u to vreme sa avionima. Očekivali smo da će trajati samo dan ili dva, nikada nismo mislili da će trajati tako dugo“, rekao je Bertil, podsećajući na uzbuđenje i nesigurnost koja je preplavila sve prisutne. Dok su policija i novinari vrveći oko trga, on je nastavio da izveštava, svesno proživljavajući dramatičan trenutak koji će kasnije postati istorijski.
Termin „Stokholmski sindrom“ prvi je skovao psihijatar Nils Bejerot, koji je bio deo pregovaračkog tima zaduženog za rešavanje krize. Njegov zadatak bio je da analizira ponašanje razbojnika i talaca, a kasnije je ispravno definisao fenomen u kojem taoci razvijaju emocionalnu povezanost sa svojim otmičarima, često čak i saosećanje sa njihovim potrebama. Iako je ovaj termin postao poznat širom sveta, pola veka kasnije, mnogi savremeni psihijatri i stručnjaci počeli su da dovode u pitanje njegovo postojanje i tvrdili da je to više zabluda nego stvarna dijagnoza. Ipak, za mnoge, ovaj slučaj je ostao duboko urezan u kolektivnom pamćenju.
Jedan od najzanimljivijih trenutaka tokom tih dramatičnih dana bio je telefonski razgovor između otmičara i premijera Ulofa Palmea. Enmark, jedan od talaca, preklinjala je da joj se dozvoli da napusti banku zajedno sa otmičarima. U tom trenutku, Olson je postavio uslove, među kojima je bio i zahtev za automobilom za bekstvo, što su vlasti odbile. Enmark je tokom razgovora, koji se smatra ključnim, izjavila: „Mislim da sedite tamo i kockate se sa našim životima. Potpuno verujem Klarku i pljačkašu. Nisam očajna. Ništa nam nisu učinili. Naprotiv, bili su veoma ljubazni prema nama.“ Ovaj trenutak najbolje oslikava dvosmislenu dinamiku koja se odvijala između talaca i otmičara.
Prema Danijelu Lengu, američkom novinaru koji je intervjuisao sve učesnike drame godinu dana kasnije za Njujorker, taoci su govorili o tome kako je Olson bio vrlo pažljiv i dobro se ophodio prema njima. Iako je njihova situacija bila zastrašujuća, za mnoge talce to je bila neobična dinamika: „Kad se dobro ophodio prema nama, razmišljali smo o njemu kao o nekoj vrsti boga“, izjavio je jedan od talaca.
- Zanimljivo je da su taoci imali različite reakcije tokom dvanaest dana provedenih u trezoru. Klaustrofobičnoj Elizabet Oldgren bilo je dopušteno da napusti prostoriju, ali samo uz konopac vezan oko vrata, što je ona doživela kao „veoma velikodušno“ od strane Olsona. Drugi talac, Safstrom, rekao je da je osećao zahvalnost kada mu je Olson pretio da će ga ubiti, kako bi pokazao da je ozbiljan u svojim namerama, ali je obećao da ga neće ubiti i da će mu prvo omogućiti da popije. Takvi trenuci samo su potvrđivali dvosmislenu prirodu njihovih odnosa sa otmičarima.
Stokholmski sindrom ne odnosi se samo na taoce. Ovaj fenomen se može objasniti i u kontekstu otmičara, čije emocije i motivi postaju sve komplikovaniji u prisustvu svojih žrtava. Iako su taoci razvijali osećanje duga prema svojim otmičarima, postoji i mogućnost da su otmičari s vremenom počeli da razvijaju emocionalnu povezanost sa osobama koje su držali u zatočeništvu.
Još jedan poznati slučaj koji je povezan sa Stokholmskim sindromom je slučaj Nataše Kampuš, devojke koju je otmičar Volfgang Priklopil držao u zatočeništvu osam godina. Kampuš, koja je bila oteta kao desetogodišnjakinja, kasnije je pokazala emocije prema svom otmičaru, čak i zaplakala kada je saznala za njegovu smrt, što je mnoge šokiralo. Kasnije je, prema izveštajima, zapalila sveću za njega, što još jednom potvrđuje složenost odnosa između otmičara i otetih.
Stokholmski sindrom je i dalje predmet brojnih psiholoških i kriminalističkih studija, jer predstavlja duboko ljudsku reakciju na ekstremne okolnosti. Unatoč kritikama, fenomen ostaje fascinantno područje za razumevanje dinamike među ljudima pod ekstremnim stresom.