Moj život nikada nije išao onim putem koji sam zamišljala, niti je bio ljubazan prema meni onako kako sam verovala da će biti. Kada sam imala samo deset godina, sve se promenilo iz temelja. Moja majka je odlučila da me napusti, ali razlozi za njeno delovanje bili su mnogo dublji i bolniji nego što sam to tada mogla da shvatim. Tada su mi postavili dijagnozu koja mi je promenila sve – lekari su joj rekli da ću najverovatnije ceo život provesti u invalidskim kolicima. To je bio trenutak u kojem je moja majka, pod težinom tih teških reči, odlučila da beži od svega, ostavljajući me samu sa neizvesnostima koje su tek usledile.
Jednog sasvim običnog dana, koji je počeo kao svaki drugi, dogodilo se nešto što mi je zauvek promenilo život. Probudila sam se i shvatila da je nestala. Moja mama, svi njeni stvari, sve što mi je ikada bilo poznato – nestalo je. Osećala sam kao da sam zauvijek izgubila sve. Jedina stvar koju je ostavila iza sebe bila je kratka poruka, koja je bila toliko hladna i bolna da me i danas, kada se setim, obuzima tuga.
“Ja više ne mogu da podnesem ovo, ti si teret koji mi je oduzeo najbolje godine…” Ta poruka je bila sav naš kontakt i jedini trag koji mi je ostavila. Plakala sam danima, nedeljama, mesecima. Moje srce nije znalo kako da se izleči od tog dubokog bola. Bilo je toliko teško, da mi se činilo da nikada neću moći da se oslobodim tog osećanja gubitka. Svi moji snovi o tome da ću imati porodicu, da ću rasti u ljubavi i sigurnosti, izblijedili su.
I dok su moji dani bili ispunjeni tugom i pitanjima na koja nisam mogla da nađem odgovore, postoji jedna osoba koja je bila tu za mene, osoba koja me nije napustila – moj otac. On je bio jedini koji mi je pomogao da se nosim sa svim što me snašlo. Bio je moj oslonac, moj svet. On je bio tu u svakom trenutku mog života nakon što me majka napustila. Iako nisam bila svesna toga u tom trenutku, gledajući unazad, sada shvatam da je to bila najveća borba koju je vodio – borba da me podigne, da me zaštiti, da mi pokaže da život nije gotov i da postoji izlaz iz svake tmurne situacije.
Bio je tu za mene kada sam se osećala slomljeno, podržavao me u svakom trenutku i podučavao me životnim vrednostima, iako je bio potpuno slomljen iznutra. Nikada nije dozvolio da vidim njegovu slabost, nije hteo da pokazuje koliko mu je bilo teško. Iako je bio uplašen, on je to skrivao i uvek se trudio da izgleda pozitivan i snažan, čak i u najmracnijim trenucima kroz koje smo zajedno prolazili. Njegova snaga bila je svetionik u mom životu, njegova pozitivnost je bila kao sunčev zrak koji je probijao tamnu maglu tuge i gubitka.
U njegovom društvu, osećala sam se kao princeza. Bio je moj heroj, moj uzor, i sve što sam želela u tom trenutku bilo je da se držim za njega. On mi je pomogao da shvatim da nisam sama, da život nije stao i da još uvek imam mnogo razloga za borbu. Njegova ljubav, strpljenje i požrtvovanost za mene bili su moji temelji na kojima sam gradila svoj život iznova. On mi je pokazao da nije bitno koliko puta padnemo, bitno je koliko puta ustajemo i nastavljamo dalje.
Kroz sve to, naučila sam da život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo, ali sa ljubavlju i podrškom onih koji nas stvarno vole, možemo da preživimo i najteže trenutke. Moj otac je moj oslonac, moj svet i osoba koja mi je dala smisao u trenutku kada sam mislila da ga više nemam.