Neizbrisiva obećanja

Osetivši da su je leđa zabolela od predugog sedenja za radnim stolom, Delina Badahir je ustala, kako bi protegla noge i promasirala vrat. Bila je zadovoljna onim što je, toga dana, uradila, ali je procenila da ju je čekalo još mnogo posla, koji je trebalo da se završi do kraja te radne nedelje. Uradila je nekoliko vežbi istezanja, pre nego što je ušla u kuhinju, kako bi iz frižidera uzela sok od ceđenog voća. Napunila je čašu i odmah krenula da se sladi osvežavajućim napitkom koji je sama, toga jutra, pripremila. Proverila je u rerni da li su sarmice od lišća vinove loze pečene, jer se bližilo vreme ručku. S obzirom da je, toga jutra, zbog obima posla zaboravila da doručkuje, mučila ju je velika glad. Nije još očekivala da njena četrnaestogodišnja ćerka. Tajrin. dođe iz škole, i zato se iznenadila kada ju je ugledala na ulazu u dvorište. Devojčica je brzo hodala i držala pognutu glavu, ali je Delina prinietila da je bila uplakana i uznemirena. Požurila je da joj krene u susret, ali se blagovremeno zaustavila. Uzela je u obzir to da je Tajrin bilo potrebno da, n^neko vreme, ostane sama, kako bi se smirila. Ona je znala da je u majčinom zagrljaju mogla da pronađe utehu, utočište i ohrabrcnje. Za razgovor nikada nije bilo kasno. Ali je, ponekad, moglo da bude rano. Tek kada se našla u bezbednom, kućnom okruženju, Tajrin je briznula u plač. Ne gledajući gde joj se majka nalazila, otrčala je na sprat, u svoju sobu. Delina se u sebi pomolila da se Tajrin veoma brzo umiri, da se pokaže kako joj se ništa, previše strašno, nije dogodilo. U njenim godinama se sve činilo kao preterano dramatično, pa se Delina ponadala daje plač njene ćerke samo izraz preterane reakcije.