Ko je on? I zašto je ovde? Možda bi mogla da popije pravo piće pre nešto što se vrati u sobu u skromnom pansionu, u kojem je odsela. šta može da izgubi? Pošla je prema baru. Ionako će tek sutra na otvaranje testamenta, potom će na aerodrom, pa nazad u Njujork, gde će sve ovo zaboraviti i početi iznova.
Uzela je čašu crnog vina povukavši se opet do zida.
– Krijete se?
Prenula se na zvuk toplog muškog glasa. On… Nekim čudom zastao je pred njom. kao da ga je privukla snagom svojih misli. Ali pogled mu je bio zajedljiv, a osmeh nekako usiljen. Možda je on ipak negativac?
Gejl ga je ćutke posmatrala. Zaista je neverovatno zgodan s tom gustom tamnom kosom, sjajnim očima i bradom, koju je zaboravio da obrije.– Dakle? – upitao je senzualnim, dubokim glasom, koji je Gejl podsetio na otopljenu tamnu čokoladu.
– Da, krijem se – nervozno je otpila gutljaj vina. – Nikoga ovde ne poznajem.– Često idete na sahrane nepoznatih? – drsko se nasmešio, a ona je oborila oči. Nije želela da prizna da je ona odbačena kćer, napušteno dete, koje se uzalud nadalo.
– Samo ako je piće besplatno – našalila se podigavši čašu. -Jeste li ga poznavali? Mislim, Rufija Manerija – s mukom je prevalila očevo ime preko usana i, na sopstveno iznenađenje, učinilo joj se da je u strančevim očima za trenutak ugledala iskru besa. A možda joj se samo učinilo.
– Nisam lično, ali moj otac i on saradivali su nekada davno. Došao sam iz pristojnosti.
Aha – pokušala je da obuzda svih svojih pet čula. Stekla je osećaj da je nevidljivi prsti miluju po ćelom telu. Nikada ranije nije tako fizički reagovala na nekog muškarca.