Slučajno greška

Dok je hodala lagano je odmahivala glavom kao da nije mogla da poveruje u to što joj se dogodilo. Everet ju je bukvalno uvukao u automobil, dok je najezda novinara i fotografa sve to pomno pratila.
Mogla je samo da zamisli naslove u novinama. Nakon toga, a i budućih natpisa u novinama znala je da neće više imati šanse da se vrati na svoj stari posao. Namrštila se. Odjednom joj je Everet Nelson postao veoma mrzak.
Dobrim delom za to što joj se događalo mogla je da okrivi njega. Njega nije bilo briga da li je ona ostala bez posla, bez ikakvih prihoda, niti koliko je bila povređena. Njemu je verovatno bilo najvažnije da dobije taj sud ili plati najminimalniju odštetu kako ne bi okmjio svoje „industrijsko carstvo“.
Što je više razmišljala o njemu, sve joj se manje dopadao. Na kraju, iako nije bila u najboljoj finansijskoj situaciji, Izabela je odlučila da ne prihvati novac kao odštetu, već samo javno izvinjenje kao zadovoljavajuću nadoknadu, lako je, bila je ubeđena, veoma voleo novac, Everetu bi sigurno bilo teže da proguta ponos i javno joj se izvini. Pomisao da će uspeti da pobedi na sudu i dobije to izvinjenje od njega, odjednom joj je popravilo raspoloženje.
Kada je Rejčel otvorila vrata od njenih kola ugledala ju je nasmejanu. Nije to očekivala s obzirom na boju glasa koju je imala dok su vodile telefonski razgovor. Pitala se šta se to dogodilo za tih pola sata koliko se nisu čule.
-I? – izdigla je obrvu i osmehnula se.
Rejčel je bila crvenokosa devojka. Kosa joj je bila kratka i veoma lepo stajala uz njen oblik glave. Nekoliko pegica na njenom nosu, koje je uglavnom vesto prekrivala puderom, su uvek Izabelu podsećale na devojčicu koja se krila u Rejčel. Tog dana nije stavila puder. Pegice su zaigrale na njenom nosu, jer se osmehnula.