Clint Hanter se nervozno promeškoljio u svo m luksuznom sedištu „boinga” koji ga je nosio natrag u Boston.
Udobnost i vreme u prvoj klasi nisu uspeli da mu odagnaju nelagodnost zbog povratka u rodni grad. Pomisao na Boston, vraćala mu je u sećanje sve što je nekad tu doživeo, prve radosti, sazrevanje, ljubavi, ali i prva razočarenja. Ni par popijenih pića tokom puta nisu uspevala da rasteraju njegove sumorne misli i gorčinu koju je dugo nosio u sebi.
Tešio se pomišlju da je sada sve drugačije, dok je prolazio prstima
kroz svoju svetlu, vec pomalo sedu kosu koja je u dugim pramenovima padala niz njegov čvrst, dug vrat. Bio je u kasnim tridesetim, uspešan, očvrsnuo i neranjiv. Pogled mu je odlutao kroz maleni, obli prozor. Znao je da će kroz nekoliko trenutaka ugledati, nakon beličaste mase oblaka i prve obrise grada.
Žustro je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa, vec pomalo pogužvan
koverat i prevrnuo ga u rukama. Do poslednje reči je znao sadržaj pisma, ali je iznova, njegov pogled lutao po redovima. Vec pri prvom pogledu na krupna, obla i čitka slova, Klintovim mislima se jasno stvorila slika žene koja ga je pisala. Iako je ta, pomalo izborana i drhtava ruka nepoznate ž ene podrhtavala pri pisanju, on je osećao odbojnost. Žena je, kao i mnoge pre
nje, sigurno podsećala likom na njegovu pokojnu majku i bila krhka, svetle kose i puti. Uz sve te vizuelne sličnosti, verovatno je sa istim žarom i volela i verovala njegovom ocu Luisu Hanteru.