Nakon što je ispila svo vino iz čaše, Gledis je ustala, prišla
prozoru i zagledala se u obrise okeana. Da, i ona je volela taj
pogled. I nju je okean punio energijom. I ona je volela da šeta po
plaži, posebno ujutru ili uveče. Volela je da pliva, da jedri, da vozi
vodeni skuter.
Pogled na okean joj je bistrio misli. Navodio ju je da se vraća
sebi, svom jezgru.
Endži je, trčanjem duž plaže, održavala kondiciju koja joj je
bila potrebna za posao. Ona je, u bolnici, ponekad radila po dve
smene. Mogla je to da postigne zahvaljujući tome što je bila u
odličnoj formi, što je koristila svaki trenutak da provodi pored
vode, na suncu, što je primenjivala tehniku pravilnog disanja.
Ako bi joj to oduzela, tek bi onda izgubila šanse da
napreduje na poslu. Počela bi da pokazuje znake posustajanja,
što se nigde nije tolerisalo.
Ispunjena gorčinom, besom, koliko i neizvesnošću, Gledis se
nije osećala sposobnom da donese bilo kakvu odluku, vezano za
svoju budućnost. Jedino što je sa sigurnošću znala ticalo se toga
da nije želela da sebe, ili svoju sestru, liši stanovanja u kući na
obali okeana.
Uviđala je da će morati da pronađe način da zarađuje
dovoljno novca za plaćanje skupe stanarine.
Makar taj način podrazumevao i odricanje od moralnosti, od
negovanja čiste savesti i narušavanja svih principa, koje je do
tada verno primenjivala.
