Srećni broj 17

Sintija Barton se potpuno okrenula ka svojoj kćeri. Sara joj je bila motiv za život i jedina svetlost. Ličila je na Pakarda. Imala je njegove zelene oči i svetlosmedu kosu i Sintija je mislila da je to božiji dar. Imala je dvadeset i osam godina kada joj je muž, njena velika ljubav, umro. Bila je situirana i novac nije bio problem. Sara je tek pošla u školu i sve je to bilo strašno za mladu ženu. – Da nije Sare, mislim da bih i sama umrla – jecala je Sintija. Razgovarala je sa svojom majkom. Baka je zvala unuku na par meseci, a Sara je to odbijala. Pomisao da neće stalno viđati svoju mezimicu, izbezumljivala je Sintiju. Ipak, uzdržavala se. Nije htela da povredi majku, znajući koliko su joj roditelji pomagali uvek i u svakoj prilici. 1 to ne samo materijalno. Bili su puni razumevanja i Sintiji je to bilo normalno. Sada kada je ostala sama sa kćerkom, podrška roditelja joj je bila posebno dragocena i Sintija je toga bila svesna. Ali, i pored svega, nije mogla da podnese da ostane sama. I još nekoliko meseci… Užas! – Bolje da vi dođete – rekla je na kraju. Baka se složila mada je zimi nerado napuštala Kaliforniju. Sara je rasla okružena ljubavlju. Svaka želja joj je bila ispunjavana odmah pošto bi je izrekla. Sara je dugo bila centar sveta i nikada joj nije bilo dosadno. Mnogo je čitala, veoma rano počela da piše za dečije časopise i bila sigurna da će postati slavni pisac. Sa tom idejom je rasla, živela i obrazovala se. Sara Barton je postala lepa devojka. Bila je visoka i lepo građena. Imala je dugu, gustu tamnosmeđu kosu i divne zelene oči, oivičene gustim trepavicama. Ali, ma koliko je plenila na prvi pogled, iskusnom posmatraču ne bi promakla jedna doza nesigurnosti koju je Sara, mada nesvesno, ipak nosila u sebi. U sedamnaestoj godini je izgubila baku i deku. Avion kojim su putovali na Karibe, srušio se u plamenu u okean. Njihova tela nikada nisu pronašli…