Uprkos oprezu, nisu uspevali da odole da se, povremeno, uhvate za ruke, ili razmene čežnjive uzdahe, uzdahe koji su otkrivali prirodu njihovog odnosa.
-Kada ćeš da se razvedeš, Niran? – Tuzun je po ko zna koji put postavio to pitanje svojoj ljubavnici. – Ludim od čežnje za tobom! Živim jedino kada sam pored tebe! Sve ostalo vreme se pitam gde si, i čekam na poziv i ponovni susret sa tobom!
-Samo me mučiš, Tuzune! – požalila se Niran. – Dobro znaš da me predbračni ugovor obavezuje da još dve godine budem u braku sa Harunom, kako bih, po eventualnom razvodu, stekla pravo na podelu imovine! Ako bih se sada razvela, mogla bih da ponesem jedino svoju garderobu i nešto nakita, koji sam sakrila na sigurno! To bismo brzo potrošili. A onda? Budimo pošteni i priznajmo da ni ti ni ja nismo navikli da radimo i da zarađujemo novac.
-Mislim da bi to, konačno, moglo da se promeni. Zato sam insistirao da se danas sretnemo, Niran. Želim da se zaposlim i da te izdržavam! Sve to planiram zbog našeg zajedničkog življenja!
Niran je turobno uzdahnula i u neverici odmahnula glavom. -Gde bi ti mogao da se zaposliš, Tuzune? I koliku bi platu mogao da dobijaš? Meni je sve to malo. Navikla sam da mnogo trošim. Na kraju, gde bi živeli?
-Bilo gde! Zar je to važno?!
-Bojim se da jeste. Tvoj stan je mali i ispunjen starim nameštajem. Video si kolika je vila u kojoj ja živim. Moje kupatilo je veće od čitavog tvog stana! Za sada ne mogu da se odreknem luksuza! Mogu da budem strpljiva, što i tebi preporučujem.
-Poludeću ako budem čekao još dve godine! Potrebna si mi, Niran! Plašim se da bih ponovo mogao da završim u zatvoru, ako ne budem započeo drugačiji život od ovog, koga sada vodim!