Poput zvezde

Semjuelu se od one večeri ledila krv u žilama…
Pokušao je da traži spas u divljim žurkama, ženama i poslu, ali je u jednom trenutku shvatio da bol ostaje uprkos svemu što radi. Usredsredio se na sadašnjost, međutim, prošlost ga je pratila u stopu… prošlost u obliku sećanja koje ne bledi, rane koja ne zarasta i, konačno, bola koji podmuklo odzvanja duboko u njemu.
Nije mogao da joj utekne i upravo je zato svake godine to veče uvek provodio sam i na mestu gde je mogao neometano da se napije.
Vozio je od svoje kancelarije u Londonu do imanja u Oksfordširu, koje je obnovio za svoje potrebe. Mobilni telefon bio mu je isključen, što se retko dešavalo.
Jedva da je nešto video od pahulja koje su se divlje kovitlale.
Sneg se gomilao po putu, što je sigurno ljutilo neiskusne i nervozne vozače. Semjuel Forsajt nije bio ni neiskusan ni nervozan, a njegovo raspoloženje bilo je tmurnije od snežne oluje.
Stisnutih zuba pokušavao je da ignoriše zavijanje vetra. Nikada ga više nije obradovao pogled na dva kamena lava s obeju strana prilaza njegovom imanju. Lagano je vozio prilazom, koji se protezao prostranim parkom do glavne zgrade. Prešao je preko mosta, preko jarka i konačno došao do Kingvort kastla. Trebalo bi da bude ponosan i zadovoljan što je to raskošno imanje njegovo, ali pogled na zamak ostavio ga je potpuno ravnodušnim. Potisnuo je sva osećanja i dosad nije bio u stanju to da promeni.
Matematičaru i arhitekti u njemu dopalo se to što su proporcije zdanja gotovo savršene. S masivnim zidinama zamak je delovao impresivno i za njega su se zanimali istoričari širom sveta. Činjenica da je očuvao istorijski važnu građevinu činila ga je ponosnim, ali samo s poslovne tačke gledišta. Na ličnom, emotivnom nivou ništa nije osećao prema njoj.
Semjuel nije mogao da potvrdi značenje stare poslovice Osveta je slatka…
A po svaku cenu želeo je da izbegne kontakt s ljudima te večeri. U tom trenutku nije ga zanimala istorija kuće, važna mu je bila samo izolovanost. Mršteći se, primetio je da su neki gornji prozori osvetljeni. A zaposlenima je dao slobodan dan…
Setio se svoje asistentkinje Eme, koja je opet ostala dokasno u kancelariji da bi ga pripremila za putovanje u bogatu zemlju Persijskog zaliva. Na sreću, živela je u Londonu, što nije daleko od zamka.
Ušao je u mračno predvorje i sa olakšanjem je primetio da nema ni kućepaziteljke ni drugih zaposlenih. Bio je potpuno sam.