Posao tragaoca za lepim ljudima sa izražajnim licima, za onima koji bi mogli da naprave karijeru kao manekeni ili foto-modeli, izbrusio je u Ričiju Remziju sposobnost zadiranja ispod površine, ispod onoga što se na prvi pogled moglo videti. Upravo zahvaljujući toj sposobnosti, nepogrešivo je procenio da je njegova prijateljica i poslovna saradnica, Aleksis Koldvel, toga dana bila izuzetno neraspoložena i zabrinuta.
Neko drugo ne bi bio u mogućnosti da to primeti. Kao i obično, Aleksis je odavala utisak osobe kod koje je sve bilo u savršenom redu, u savršenom skladu. Osobe koja je „muški” održavala kontrolu nad svojim osećanjima, koja je manirom vrhunskog slalomaša izbegavala probleme, koja je iskrsle nelagodnosti rešavala u hodu, bez prevelikog truda.
Aleksis je obično bila takva. Ali samo po pitanju sopstvenog života, po pitanju onoga o čemu je sama mogla da odlučuje, što je bilo u sferi njenih moći.
Njeno nepokolebljivo spokojstvo bi se našlo na udaru isključivo zbog nemogućnosti da utiče na ljude iz svog okruženja.
-Dozvoli da pogodim! – oglasio se Riči, odmah po Aleksisinom ulasku u njegovu kancelariju. – Stjuart je ponovo napravio neku glupost! – Ovoga puta, najveću od svih! – potvrdila je Aleksis, smeštajući se u fotelju.
Prekrstila je noge i posegla za cigaretom iz svoje torbe. Kao i obično, Riči nije odoleo da osmotri rub njene uzane, zadignute suknje, kako bi uživao u pogledu na njene jedre, zaobljene butine. One, zbog kojih nikada ne bi mogla da kroči na modnu pistu ili se nade na naslovnoj strani nekog časopisa, ali zbog kojih je izazivala uzdahe, gde god bi se pojavila.
Po svim standardima, Aleksis je imala nekoliko suvišnih kilograma. Međutim, oni su bili raspoređeni na, za jednu ženu, strateški važnim mestima. Oko bokova, na bedrima, zadnjici i blago zaobljenom stomaku. Slika je postajala kompletna uz njene prirodno velike grudi, kao i izražen struk.
Uprkos raskošnim telesnim adutima, Aleksis je najviše pažnje izazivala lepotom svog lica. Ono je bilo kruto, hladno i bez osmeha, ah pritom savršenih proporcija, ukrašeno očima koje su podsećale na dva lednika, postojana, nepokolebljiva, neuništiva. Uz uvek besprekorno isfeniranu kosu, odeću vrhunskog kvaliteta i glamurozni stajling, Aleksis Koldvel je spadala u kategoriju vanserijski privlačnih žena.
Ono, što joj nije išlo u prilog, bile su njene godine, kao i ponašanje lišeno topline, srdačnosti ili ljubaznosti.
Ta kontrolisana hladnoća i svedena mizantropija je mnoge muškarce odvraćalo od namere da joj se udvaraju. Riči Remzi je jednom pokušao da joj se približi, a kada je bio odbijen, bezuspešno se odricao sna da bi ta intrigantna žena jednom mogla da bude njegova. U njemu je i dalje tinjala nada, koju je sputavao i krotio, kako je znao i umeo.
Iz potaje je pratio muškarce, u čijem društvu se Aleksis kretala. Bili su to zreli, ostvareni, uspešni, društveno priznati muškarci. Dovoljno smeli da se udvaraju ženi, koju su smatrali sebi ravnom.
Uvek bi uspevao da sazna gde se i kada nalazila sa njima, ali mu je njen seksualni život predstavljao pravu misteriju. U pojedinim danima ju je zamišljao kao seksualno nezasitu i raskalašnu, ali je bilo i onih dana, u kojima je mogao da se zakune da apsolutno nikoga nije puštala u svoju postelju.
Na ivici stvarnosti