Sve je počelo jedne oktobarske večeri. Loma je opet bila u Engleskoj gde je završila poslednji semestar na višoj muzičkoj školi. Sa svojim ujakom, konzulom Konelijem, bila je u pozorištu, a posle su nameravali da odu u neki restoran. Kada je ujak predložio restoran, nije ni slutio da će to mesto biti sudbonosno za njegovu sestričinu.
Da je to znao možda bi čak odustao od večere.
Ni Loma nije slutila da će od tog trenutka, njen život poći nekim drugim kolosekom. Bio je to veoma prijatan restoran u kom su se kelneri kretali bešumno kao senke. Stolovi su bili zastrti kao sneg belim stolnjacima, a svetlost sveća stvarala je intimnu atmosferu uz stara dobra vina.
-Raduje me što si opet ovde – uveravao je konzul Lomu, podigavši svoju čašu. – Hajde da to proslavimo!
Loma se smeškala zadovoljno.
-I ja sam srećna. U Americi se više ne osećam tako dobro – zabacila je glavu na naslon i sanjalački gledala treperavu svetlost sveća. – Možda zato što je majka odavde i što sam kod tebe proživela tolike godine. Uvek sam
bila srećna kod tebe, srećnija nego kod kuće.
Konzul je nežno zagrlio devojku.
-Znaš da se uvek plašim da bi se mogla udati, a onda bi za mene bila potpuno izgubljena. Za moj rođendan i Božić stizale bi čestitke i to bi bilo sve. Ne bi više imala vremena za svog starog ujaka.
-Znam da bi sada želeo da čuješ suprotno – izazivala ga je Loma. – TVe-ba li sada da kažem da ne bih tako postupila i da ti nisi star, još manje siromašan?
Smejali su se gledajući se sa nežnošću, pa opet podigli čaše. Oboje su bili srećni i osećali da se dobro razumeju. Tako je to uvek bilo, mislila je Loma, zavalivši se prijatno u stolici. Uvek bi se kod ujaka osećala srećnom i zadovoljnom. Radovala se studijama, a naročito vremenu koje će provesti sa ujakom. Pri pomisli na ujakovu udobnu vilu na periferiji, u kojoj je stanovao, život kod njenih roditelja joj se činio tako prazan. I njih je volela, ali joj nije odgovarao nemiran život koji su vodili. Stalne posete, u nekoj od vila koje su imali, veliki prijemi ih partiji.
Časni plemić